Marš slobode u savršenom redu

U operskoj predstavi posebnu vrlinu donosi oblikovanje masovnih scena. Od „Trijumfalnog marša” u „Aidi”, „Hora robova” u „Nabuku” ili „Dočeka toreadora” u „Karmen” imamo prilike da vidimo kako koreografija doprinosi snažnom utisku koji podvlači muzičku dramu. Umesto da jednostavno podignu scensku zavesu i da se tamo zatekne čitav ansambl spreman da nastupi, reditelji se odlučuju da hor polako ulazi i popunjava scenu, stvarajući dinamične mizanscenske slike.

Dinamika ansambl scena potiče još iz antike, kada je na Dionizijskim svečanostima proslavljana žetva. Svako je mogao da kao slavljenik paradira ulicama noseći tradicionalne vekne hleba, pehare vina i drvene figure Dionisa, zaštitnika teatra. U amfiteatrima su održavana takmičenja dramskih pesnika, na kojima su pobede odnosili Eshil, Sofokle i Euripid. Scena je postajala teritorija veštih izvođača koji su se po njoj kretali ili sedeli ostvarujući živu vezu sa publikom.

Termin karnevalski uveo je Mihail Bahtin 1930, opisujući posebne predstave koje su se jedanput godišnje odigravale u srednjovekovnim gradovima. U njima su se seljaci odevali u gospodska odela i tako su se ponašali, dok bi se njihovi gospodari presvlačili u odeću koju su nosile sluge i povinovali se onima koji su ih uobičajeno slušali.

Bahtin je posvetio veliku pažnju izmeni uloga u toku karnevala. Gospodari su mogli da osete kako izgleda kada ih tretiraju kao inferiorne, ali i više od toga – nadao se da će seljaci i sluge osetiti ukus slobode i naći način kako da taj osećaj zadrže. U senci Staljinove tiranije, Bahtin je zamišljao da karnevalsko može da ponudi novu energiju koja će njegove zemljake podstaći na pobunu. Sluteći ovu pretnju, Staljin ga je ućutkao 1939.

Bahtin, međutim, nije dobro „pročitao” karneval. Bilo je potrebno nešto drugo umesto oslobađajuće spontanosti karnevala i rituala, nešto što ima čvrste norme i pravila. To ne znači da je u karnevalskom bilo nečeg „pogrešnog”, već da ritual sam po sebi nije kreativni događaj. Bila je potrebnija drugačija vrsta predstave koja bi mogla da izaziva i potkopava gospodara.

Marš na Vašington za poslove i slobodu održan je 28. avgusta 1963. godine. Organizovao ga je Bajard Rastin, vođa crnačkog pokreta za građanska prava, koji je nameravao da u glavnom gradu SAD pridobije široku podršku za borbu protiv rasne nepravde koja se dešavala na američkom Jugu. Danas se ovog događaja prisećamo zbog govora Martina Lutera Kinga „Ja imam san”. Ali ovaj govor je bio samo kulminacija pažljivo oblikovanog, prijemčivog pozorišnog događaja. Vlasti su pripremile policijske pse, vodene topove i policajce koji su patrolirali na konjima kako bi suzbili nasilje koje su očekivali, verujući da se svako veliko okupljanje neizbežno preobražava u nasilje. Međutim, ova politička ceremonija nije dovela do krvavih sukoba, kao što se to ranije događalo na Jugu. Martin Luter King je bio pod uticajem pokreta građanske neposlušnosti Mahatme Gandija i zagovarao je nenasilni otpor. Razlika je, međutim, postojala. Gandi je tražio ona mesta i aktivnosti na kojima se očekivala nasilna reakcija vlasti. Na primer, tražio je da narod proizvodi so, pošto je proizvodnja soli bila monopol koji su kontrolisali Britanci. On je znao da će Britanci ljude koji suše i pakuju so tretirati kao kriminalce. Gandi je verovao da će Britanci u nasilnim reakcijama na nevine poslove koje obavljaju Indijci pokazati jasnu šupljinu svog prava da vladaju u Indiji.

Bahtinov karneval

U Americi je nenasilje imalo drugačiji karakter. Umesto da se usredsredi na pojedinačne aktivnosti, King je prozivao diskriminaciju u širem potezu. Borbe za desegregaciju škola, restorana i javnog transporta na Jugu bile su neodvojivo povezane. To je izazivalo vlasti da nasilno reaguju, pravdajući svoje reakcije optužbama da su to isprovocirali protestanti. Rastin je morao da prevenira preterane reakcije vlasti i u tome je uspeo. Tokom marša nije bilo većih sukoba koji su mogli da budu razlog da se umeša policija, Nacionalna garda ili Ef-Bi-Aj.

Oni su gledali u ogromnu masu koja hoda u redu i nisu znali šta da rade. Bili su nevažni. Rastinov rad kao organizatora je išao mnogo dalje: on je domaću i međunarodnu štampu stavio među protestante, umesto da ih pusti da stoje ili da snimaju sa strane. Policija se do tada nije susretala sa protestima koji su tako brižljivo koreografisani, a posebno ih je iznenadilo to što su, umesto spontanih, nekontrolisanih i nedisciplinovanih Afroamerikanaca, koje su vekovima bičem držali u ropstvu, pred sobom imali savršeno uređen marš za slobodu.

Na fotografijama iz vazduha prikazana je masa koja je tesno „spakovana” u Nacionalnom molu, ali su prolazi na zemlji omogućavali ljudima da uđu ili izađu. Bilo je planirano da gledaoci mogu lako da se priključe maršu i da oni koji marširaju mogu napustiti ukoliko imaju prirodne potrebe.

Rastin je oblikovao odnos ulica prema Molu poput pozorišnog arhitekte: izlazak iz kulisa (ulice) koji vodi na scenu (Mol). Ulice su već bile prepune protestanata koji su nosili poruke, ali je Rastin želeo da oni nastave da hodaju prema Molu kako bi ga ispunili tako da veličina mase postane fenomen po sebi.

Većina govora na glavnoj sceni nije mogla da održi pažnju mase protestanata koji su bili fizički daleko, tako da je postojala opasnost da se ljudi raziđu. Ovaj problem je rešen organizacijom malih događaja na bočnim binama. Tu su svirale muzičke grupe iz različitih delova zemlje i nastupali govornici koji su bili ozvučeni samo do određenog dela mase. U trenutku raspleta, svi mali događaji su bili zaustavljeni i mikrofoni su povezani zajedno, tako da su svi bili fokusirani na figuru koju je mogao da vidi samo deo mase. Tada je odjeknuo veličanstveni govor Martina Lutera Kinga.

Marš na Vašington je bio inkluzivan za sve: crne ili bele, strejt ili gej i – mnogo više od toga – za pripadnike svih klasa. Rastin je znao da projekat rasne afirmacije može da uspe samo sa belom radničkom klasom. Ukoliko bi se oni isključili, sindikati ne bi mogli da daju institucionalnu pomoć. U ovakvom događaju bilo je važno da masa ljudi ne bude podeljena njihovim identitetima.

Svetlo kao dan

Za organizatore ovog marša bilo je važno da stvore atmosferu u kojoj se svi osećaju opušteno, od onih na sceni do publike. Tokom marša Rastin i njegov tim učinili su sve kako bi se svi koji učestvuju u inkluzivnom maršu razlikovali od događaja koje je organizovala desnica, u kojima je uvek dramatizovana oštra, demonizujuća razlika između „mi” i „oni”.

Koreografija Marša na Vašington za poslove i slobodu je pokazala kako je skrivanjem identiteta moguće promovisati solidarnost. Drugo je vreme i drugačije su prilike. Ovog puta je koreografija proširena na stotine kilometara, a marš koji se događa predvode studenti. Kolone mladih ljudi pošle su iz srpskih gradova i promovišu jasne ciljeve. Ujedinjuje ih zajednička vera, a na okupu ih drži solidarnost. Cilj je Trg slobode. Bez obzira na kišu i susnežicu, mnogo pre naznačenog vremena, Trg se počeo puniti ljudima.

Početak događaja nije najavljen zvučnim signalom, praskom ili sirenom. U napetom iščekivanju počinju spontane reakcije, najjednostavniji slogani, prodorne poruke, svi su pogledi usmereni ka ulicama odakle bi trebalo da dođu kolone studenata. Kiša prestaje, nove i nove grupe učesnika, publike, slivaju se sa svih strana u gustu masu, puneći trg.

Svi prate vesti koje najavljuju dolazak kolona studenata sa različitih strana. Sve jače, sve fokusiranije razleže se glasni hor koji nagoveštava dolazak onih koji marširaju. Uvis poleću rakete. Snopovi zlatne i srebrne kiše prosipaju se i gasnu u visinama. Na trenutke je tako svetlo, kao da je dan.