Strast za otkrivanjem novih svetova
Draga Jonaš, bez čije obuke se nije moglo pred mikrofon, prenosi joj umeće discipline glasa, a suštinu novinarstva otkriva kolega Dragoljub Bata Arsenijević u nagrađenoj priči sa posvetom: „Ljubici, jer je najmlađa”
Najavila se telegramom da će nas posetiti. Mi joj telegramom objašnjavamo kako se malim puteljkom dolazi do naše šumske komune. Ali tog dana kada ona stiže, pao je sneg. I puteljak je bio prekriven. Lutala je po belini i nabasala na našu kuću. Ljubica Urošević došla je 1987. da snimi emisiju „Živeti u skladu” o našem desetogodišnjem življenju u prirodi. Došla je jedan dan pre TV ekipe. Upoznajemo se. Veoma je „sestrinična” i intimno neposredna. Već to veče odvodimo je kod prvih komšija na dva kilometra od nas, jer su slavili Nikoljdan. Seljani su je odmah prepoznali sa TV ekrana. Prijale su joj paganske reakcije iz zabiti. Zbližili smo se i tako je postala deo naše „porodice”. Sutradan dolazi i Ilja Slani sa ekipom i dva dana snimamo o našem decenijskom boravku u šumi, hrani, filozofiji povratka „onome što nije stvorio čovek”.
Odmah posle studija književnosti, Ljubica počinje da radi na Drugom programu Radio Beograda. Glavni urednik je legendarni Miloš Jevtić. Kulturu vodi pesnik Petar Pajić. Svojim duhom i britkim zrncima cinizma umeo je da inspiriše. Prvi poduhvat joj je kratka emisija „S pesnikom u podne” – umesto da spiker čita poeziju, zaronila je u tonski arhiv i susrela glas Crnjanskog i mnoge druge. Snima i najznačajnije savremene pesnike, vrednu audio-antologiju. Vodi „Kulturni dnevnik” i „Putevima kulture” u redakciji gde su Dejan Penčić Poljanski, Bratislav Ljubišić, Vladimir Bunjac, Radoš Glišić, Dragomir Brajković, Dragan Babić, spoljni saradnici Momčilo Đorgović, Velimir Lukić, Milutin Mišić – ekipa erudita slobodnih opažanja. Svako s pažnjom sluša priloge drugih.
Draga Jonaš, bez čije obuke se nije moglo pred mikrofon, prenosi joj umeće discipline glasa, a suštinu novinarstva otkriva kolega Dragoljub Bata Arsenijević u nagrađenoj priči sa posvetom: „Ljubici, jer je najmlađa”. Radijski posao je tada bio bukvalno težak – na ramenu se nosio magentofon „nagra” od 7-8 kilograma, pa nešto lakši „uher”. Među „malim ljudima iz radija” bilo je mnogo velikih novinara. Mada je titulu „novinarske centrale” imao „Šumatovac” sa Bunjčevom radio-česmom ispred, mesto njene socijalizacije u taj svet bila je „Narodna knjiga” u Cetinjskoj, prva neklasična knjižara poput Ferlingetijeve u San Francisku. Knjige su se bez obaveze čitale do mile volje, slušao se Lu Rid, Koen, Kit Džaret, Filip Glas... Sedeći na podu, pričalo se o svemu sa Vlajčićem, Albaharijem, Mikom Oklopom, a ceo Beograd se bogatio.
Dvostruki salto
Ljubica Urošević zatim prelazi na Prvi program, u kultni „Radioskop”, dvočasovnu emisiju gde gostuju najugledniji stvaraoci, a Ljubomir Simović i Pavle Zorić pišu književnu kritiku. U ekipi sa kojom vodi emisiju – sve do ukidanja zarad „osveženja programa” – jesu Nikola Mirkov, Vladimir Arsić, Bratislav Milanović, Aleksandar Lukić, Nenad Dukić, Olivera Šejić... Godinama posle, tim se sastajao na „parastosu ’Radioskopu’” u obližnjoj kafani „Bosna”. Sa „Radisokopom” je u vezi i njen prelazak na Televiziju Beograd. Posle gostovanja u emisiji, urednik Obrazovno-naučnog programa književnik Čedomir Mirković poziva je u Naučnu redakciju. „Bio je to dvostruki salto: u svet televizije i nauke”, kaže Ljubica. „Bilo je kolebanja, makluanovskog, između ’toplog i hladnog medija’. U radiju si sam sa mikrofonom, zaštićen od vizuelnog ataka, koncentrisan na sadržaj. Radio nudi domaštavanje (’zvuk je hiljadu slika’), TV slika svodi tekst, obuzdava reč. A tek priče o TV ekipama koje nadobudne mlade urednike šalju da kupe blendu ili skuvaju baterije...” Ipak, nekako prelazi s radija na televiziju, a iz kulture u nauku prelazi lako jer ih povezuje ista strast za otkrivanjem novih svetova.
U Naučnu redakciju, čiji je prvi urednik bio pisac i prevodilac Voja Čolanović, stiže u vreme njenog zenita. Tu su tada doajeni Petar Živadinović, Vladimir Jelenković, Raša Popov, Ilja Slani, Dušan Milovanović, Petar Đurić i, po kazni, Veroslava Tadić, najmlađi urednik Informativnog programa u istoriji Televizije Beograd, kome greh skraćivanja Titovog govora nije oprošten. Njeno „izgnanstvo” u nauku dalo je nezaboravne emisije iz medicine, razgovore sa nobelovcima.
Glavni urednik Vladimir Jelenković, i sam vrsni autor, umeo je da naučni program učini atraktivnim – snimalo se u inostranstvu, angažovani su najbolji reditelji, pokretane nove emisije, osvojeni udarni termini. Od razbarušenog erudite Raše Popova (takođe srećno „zglajzao” sa „Dnevnika”) svaki čas se očekivalo da poleti ka maestralnim asocijacijama. „Rad u takvoj ekipi bio je praznik”, kaže Ljubica. U programskom arhivu RTS-a postoji na desetine emisija koje je dve decenije uređivala i vodila („Vreme nauke”, „Naučni forum”, „Svetski izazov”, „Naučni intervju”, „Ecce Homo”, „Scientia Yugoslavica” uživo iz TV Beograd, Zagreb i Sarajevo).
Odanost uzvišenom osećaju
„Dobru pripremu duguješ naučniku – kad posle dugih godina istraživanja dobije svojih pet minuta, ne smeš mu ih oteti nesuvislim pitanjima. U pred-internet eri to je značilo ’pešačku’ pretragu radova o datoj temi u biblioteci. Važno je dobiti od gosta odgovor koji razume prosečno obrazovan gledalac, a koji ne banalizuje nauku, i znati kako doći do tog „zlatnog preseka”. Pomogao joj, seća se, tekst u časopisu „RTV Teorija i praksa”, „Naučnik na televiziji”. Inžinjer Milivoj Jugin i dr Vladimir Ajdačić bili su nenadmašni alhemičari u stvaranju tog amalgama ozbiljne a neuštogljene nauke. Od njih je vredelo učiti.
Onda novi zaokret. Ljubica Urošević postaje glavni urednik „TV Metropolis”, okrenute mladima, kulturi, rok muzici. Dejan Cukić je muzički urednik, mnogi poznati novinari ovde počinju karijeru. Vodi praktičnu nastavu Fakulteta za kulturu i medije, studente brzo ubacuje u vatru, podstiče ih da eksperimentišu.
Već deceniju je urednica emisije „Pres i ja”, „večernje škole medijske pismenosti”, autora Zorana Panovića na TV Vojvodina, čiji su gosti kompetentni promatrači društvene stvarnosti. „Ko god da je seo i iscrtao plan za mene, hvala mu. Nije mi bilo dosadno”, smeje se.
Danas objavljuje stručne radove o mestu nauke u medijima i istoriji medicine. Oblikovala su je i putovanja. Ono najimpresivnije, studijski boravak u Japanu sa grupom naučnika i naučnih novinara, gde ih je primio i car, otkrilo joj je mnogo: odanost uzvišenom osećaju opisanom u knjizi „Japanski stid”, poštovanje drugoga i okruženja, strpljenje i nenametljivost u ritualima svakodnevice. Mir pronalazi u ličnim „asteroidima”, od kojih je jedan i Porodica bistrih potoka. Četrdesetak godina u našem je plemenu intelektualnih napora da ulepšamo svet.
