Страст за откривањем нових светова
Драга Јонаш, без чије обуке се није могло пред микрофон, преноси јој умеће дисциплине гласа, а суштину новинарства открива колега Драгољуб Бата Арсенијевић у награђеној причи са посветом: „Љубици, јер је најмлађа”
Најавила се телеграмом да ће нас посетити. Ми јој телеграмом објашњавамо како се малим путељком долази до наше шумске комуне. Али тог дана када она стиже, пао је снег. И путељак је био прекривен. Лутала је по белини и набасала на нашу кућу. Љубица Урошевић дошла је 1987. да сними емисију „Живети у складу” о нашем десетогодишњем живљењу у природи. Дошла је један дан пре ТВ екипе. Упознајемо се. Веома је „сестринична” и интимно непосредна. Већ то вече одводимо је код првих комшија на два километра од нас, јер су славили Никољдан. Сељани су је одмах препознали са ТВ екрана. Пријале су јој паганске реакције из забити. Зближили смо се и тако је постала део наше „породице”. Сутрадан долази и Иља Слани са екипом и два дана снимамо о нашем деценијском боравку у шуми, храни, филозофији повратка „ономе што није створио човек”.
Одмах после студија књижевности, Љубица почиње да ради на Другом програму Радио Београда. Главни уредник је легендарни Милош Јевтић. Културу води песник Петар Пајић. Својим духом и бритким зрнцима цинизма умео је да инспирише. Први подухват јој је кратка емисија „С песником у подне” – уместо да спикер чита поезију, заронила је у тонски архив и сусрела глас Црњанског и многе друге. Снима и најзначајније савремене песнике, вредну аудио-антологију. Води „Културни дневник” и „Путевима културе” у редакцији где су Дејан Пенчић Пољански, Братислав Љубишић, Владимир Буњац, Радош Глишић, Драгомир Брајковић, Драган Бабић, спољни сарадници Момчило Ђорговић, Велимир Лукић, Милутин Мишић – екипа ерудита слободних опажања. Свако с пажњом слуша прилоге других.
Драга Јонаш, без чије обуке се није могло пред микрофон, преноси јој умеће дисциплине гласа, а суштину новинарства открива колега Драгољуб Бата Арсенијевић у награђеној причи са посветом: „Љубици, јер је најмлађа”. Радијски посао је тада био буквално тежак – на рамену се носио магентофон „награ” од 7-8 килограма, па нешто лакши „ухер”. Међу „малим људима из радија” било је много великих новинара. Мада је титулу „новинарске централе” имао „Шуматовац” са Буњчевом радио-чесмом испред, место њене социјализације у тај свет била је „Народна књига” у Цетињској, прва некласична књижара попут Ферлингетијеве у Сан Франциску. Књиге су се без обавезе читале до миле воље, слушао се Лу Рид, Коен, Кит Џарет, Филип Глас... Седећи на поду, причало се о свему са Влајчићем, Албахаријем, Миком Оклопом, а цео Београд се богатио.
Двоструки салто
Љубица Урошевић затим прелази на Први програм, у култни „Радиоскоп”, двочасовну емисију где гостују најугледнији ствараоци, а Љубомир Симовић и Павле Зорић пишу књижевну критику. У екипи са којом води емисију – све до укидања зарад „освежења програма” – јесу Никола Мирков, Владимир Арсић, Братислав Милановић, Александар Лукић, Ненад Дукић, Оливера Шејић... Годинама после, тим се састајао на „парастосу ’Радиоскопу’” у оближњој кафани „Босна”. Са „Радисокопом” је у вези и њен прелазак на Телевизију Београд. После гостовања у емисији, уредник Образовно-научног програма књижевник Чедомир Мирковић позива је у Научну редакцију. „Био је то двоструки салто: у свет телевизије и науке”, каже Љубица. „Било је колебања, маклуановског, између ’топлог и хладног медија’. У радију си сам са микрофоном, заштићен од визуелног атака, концентрисан на садржај. Радио нуди домаштавање (’звук је хиљаду слика’), ТВ слика своди текст, обуздава реч. А тек приче о ТВ екипама које надобудне младе уреднике шаљу да купе бленду или скувају батерије...” Ипак, некако прелази с радија на телевизију, а из културе у науку прелази лако јер их повезује иста страст за откривањем нових светова.
У Научну редакцију, чији је први уредник био писац и преводилац Воја Чолановић, стиже у време њеног зенита. Ту су тада доајени Петар Живадиновић, Владимир Јеленковић, Раша Попов, Иља Слани, Душан Миловановић, Петар Ђурић и, по казни, Верослава Тадић, најмлађи уредник Информативног програма у историји Телевизије Београд, коме грех скраћивања Титовог говора није опроштен. Њено „изгнанство” у науку дало је незаборавне емисије из медицине, разговоре са нобеловцима.
Главни уредник Владимир Јеленковић, и сам врсни аутор, умео је да научни програм учини атрактивним – снимало се у иностранству, ангажовани су најбољи редитељи, покретане нове емисије, освојени ударни термини. Од разбарушеног ерудите Раше Попова (такође срећно „зглајзао” са „Дневника”) сваки час се очекивало да полети ка маестралним асоцијацијама. „Рад у таквој екипи био је празник”, каже Љубица. У програмском архиву РТС-а постоји на десетине емисија које је две деценије уређивала и водила („Време науке”, „Научни форум”, „Светски изазов”, „Научни интервју”, „Ecce Homo”, „Scientia Yugoslavica” уживо из ТВ Београд, Загреб и Сарајево).
Оданост узвишеном осећају
„Добру припрему дугујеш научнику – кад после дугих година истраживања добије својих пет минута, не смеш му их отети несувислим питањима. У пред-интернет ери то је значило ’пешачку’ претрагу радова о датој теми у библиотеци. Важно је добити од госта одговор који разуме просечно образован гледалац, а који не банализује науку, и знати како доћи до тог „златног пресека”. Помогао јој, сећа се, текст у часопису „РТВ Теорија и пракса”, „Научник на телевизији”. Инжињер Миливој Југин и др Владимир Ајдачић били су ненадмашни алхемичари у стварању тог амалгама озбиљне а неуштогљене науке. Од њих је вредело учити.
Онда нови заокрет. Љубица Урошевић постаје главни уредник „ТВ Метрополис”, окренуте младима, култури, рок музици. Дејан Цукић је музички уредник, многи познати новинари овде почињу каријеру. Води практичну наставу Факултета за културу и медије, студенте брзо убацује у ватру, подстиче их да експериментишу.
Већ деценију је уредница емисије „Прес и ја”, „вечерње школе медијске писмености”, аутора Зорана Пановића на ТВ Војводина, чији су гости компетентни проматрачи друштвене стварности. „Ко год да је сео и исцртао план за мене, хвала му. Није ми било досадно”, смеје се.
Данас објављује стручне радове о месту науке у медијима и историји медицине. Обликовала су је и путовања. Оно најимпресивније, студијски боравак у Јапану са групом научника и научних новинара, где их је примио и цар, открило јој је много: оданост узвишеном осећају описаном у књизи „Јапански стид”, поштовање другога и окружења, стрпљење и ненаметљивост у ритуалима свакодневице. Мир проналази у личним „астероидима”, од којих је један и Породица бистрих потока. Четрдесетак година у нашем је племену интелектуалних напора да улепшамо свет.
