Biva da čovek čoveka nazove – životinjom. Hoće tako da ga uvredi, da kaže da je neslovesno biće. Nerazumno biće, koje ne zna šta radi. To što je čovek obuzet zlom spreman da učini i životinji i čoveku teško je i pretpostaviti da se može desiti u životinjskom svetu. I zato je takvo kvalifikovanje čoveka odatog zlu „uvreda” za životinje.

Životinju vodi nagon održanja, duhovno zapuštenog čoveka vodi zlo. Nagon ishodi iz potrebe, zlo nastaje iz mržnje. Potrebe navode na borbu, mržnja vodi u zločin.

Put koji se bira

Kojim putem će čovek ići, čime će se u životu rukovoditi zavisi od njega samoga, od onoga što u sebi nosi, čemu se duhom svojim posvećuje.

Moj prijatelj Drago Petrović bio je ratno siroče. U Drugom svetskom ratu ustaše su pobile sve njegove najbliže. Rastao je u sirotištu i po internatima. Teško se razboleo. Odveli su ga na lečenje u Sloveniju. Ishod tamošnjeg medicinskog tretmana bio je takav da je ostao invalid, nesposoban za teži fizički rad. Bio je dobar đak. Uspeo je da završi i Filološki fakultet. Po diplomiranju na Univerzitetu u Beogradu, odlučio je da ode u svoje rodno mesto, u Bosnu, i da tim povodom počasti komšije. Ide od kuće do kuće i lično poziva komšije da se okupe u seoskoj kafani. Blagodarni su na takvom njegovom odnosu, a nadasve raduju se što je uspeo da se izbori za samostalan život.

Ipak, jedan stari komšija, zahvaljujući mu na pozivu, upita: „Hoćemo li piti kao ljudi ili kao volovi?” „Pićemo, valjda, kao ljudi!”, zbunjen neočekivanim pitanjem, odgovori Drago.

„Ako ćemo piti kao ljudi, neću da dođem; a ako ćemo piti kao volovi, hoću da dođem!”, reče tobože izričito stari seljak. Videvši da mladi dobrodušni diplomac osta zbunjen pred takvim njegovim stavom, mudri seljak objasni: „Vo pije onoliko koliko mu je potrebno, a čovek pije i preko mere svoje!”

Čovek ide preko mere svoje kada odstupi od sebe, kada se preda zlu. Tada on gubi kontrolu nad sobom.

Ustanovljeno je da su ustaše u Jasenovcu primenjivale najmanje 57 različitih načina ubijanja žrtava. Zdravom umu neshvatljivim metodama mučenja, išlo se ne samo na ubijanje, nego i na monstruozno iživljavanje nad nevinim žrtvama. Životinje tako ne čine. Tigar ne ubija više životinja nego što mu je potrebno za prehranu. Lanac ishrane u prirodi je takav da se jedne životinje hrane drugim životinjama. Lav ulovi antilopu, zebru, bivola ili neku drugu životinju; nasrne toliko koliko je potrebno da je savlada, nahrani se i ode. Potom dođu hijene i onda one stanu da se iživljavaju nad umorenom žrtvom. Neki ljudi liče na hijene! 

Čovek se iživljava nad životinjama i onda kada od njih nije ugrožen, niti mu one bilo kakvu štetu pričinjavaju. Takvim postupanjem on najavljuje, a potom i pokazuje isti odnos i prema ljudima. U odnosu prema životinjama, čovek sebe oplemenjuje, da uzrasta u milosti. Zato psiholozi savetuju da deca odrastaju uz životinje (u selu uglavnom to i jeste način života; u gradu da imaju kućnog ljubimca). Stiču se važne lekcije o životu, odrastanju, sazrevanju, odgovornosti, empatiji, bezuslovnoj ljubavi... 

Kada čovek čoveku štetu čini, on nije uvek svestan da to najviše na svoju štetu čini. Navodi ga na to poriv zla u njemu. On tako čini i onda kada od toga ne može ni na koji način da se prividno (materijalno) okoristi, pa čak i onda kada time sam sebi materijalnu štetu nanosi. Duhovna šteta po njega nastaje samom pomišlju da tako nešto učini.

Takav čovek spreman je da napakosti i ljudima i životinjama.

Kad se radi mimo savesti

Pesnik Petar Pajić pričao mi je da je jedan seljak na obroncima Sokolskih planina, nakon što mu je uginula krava, crkotinu odvezao podalje od svoje kuće i bacio u neku jarugu. Znao je da će doći beloglavi supovi, koji se hrane uginulim životinjama. Iz zavisti čak i prema ovim čistačima prirode, koji jedno od svojih retkih staništa u Evropi imaju baš u blizini njegove kuće, u kanjonu reke Trešnjice, rasporio je telo uginule krave i sipao otrov. Uginulo je jato ovih retkih korisnih ptica, koje se hrane uginulim životinjama i tako čiste prirodu, sprečavajući širenje mogućih zaraza. Usledila je potom duga i teška borba da se ovdašnja kolonija beloglavog supa zanovi i umnoži.

Činjenica je da čovek poseduje savest, koja ga upozorava i opominje šta je konstruktivno, a šta je destruktivno. Ali kada se čovek preda duhovima obmane, kad se preda zlu, onda on ide i mimo svoje savesti. Zlo u čoveku je pokretač njegovog destruktivnog ponašanja, rušilačko-uništiteljskog postupanja.

Zato duhovno stanje čoveka treba da bude briga svih koji s njim žive.