Бива да човек човека назове – животињом. Хоће тако да га увреди, да каже да је несловесно биће. Неразумно биће, које не зна шта ради. То што је човек обузет злом спреман да учини и животињи и човеку тешко је и претпоставити да се може десити у животињском свету. И зато је такво квалификовање човека одатог злу „увреда” за животиње.

Животињу води нагон одржања, духовно запуштеног човека води зло. Нагон исходи из потребе, зло настаје из мржње. Потребе наводе на борбу, мржња води у злочин.

Пут који се бира

Којим путем ће човек ићи, чиме ће се у животу руководити зависи од њега самога, од онога што у себи носи, чему се духом својим посвећује.

Мој пријатељ Драго Петровић био је ратно сироче. У Другом светском рату усташе су побиле све његове најближе. Растао је у сиротишту и по интернатима. Тешко се разболео. Одвели су га на лечење у Словенију. Исход тамошњег медицинског третмана био је такав да је остао инвалид, неспособан за тежи физички рад. Био је добар ђак. Успео је да заврши и Филолошки факултет. По дипломирању на Универзитету у Београду, одлучио је да оде у своје родно место, у Босну, и да тим поводом почасти комшије. Иде од куће до куће и лично позива комшије да се окупе у сеоској кафани. Благодарни су на таквом његовом односу, а надасве радују се што је успео да се избори за самосталан живот.

Ипак, један стари комшија, захваљујући му на позиву, упита: „Хоћемо ли пити као људи или као волови?” „Пићемо, ваљда, као људи!”, збуњен неочекиваним питањем, одговори Драго.

„Ако ћемо пити као људи, нећу да дођем; а ако ћемо пити као волови, хоћу да дођем!”, рече тобоже изричито стари сељак. Видевши да млади добродушни дипломац оста збуњен пред таквим његовим ставом, мудри сељак објасни: „Во пије онолико колико му је потребно, а човек пије и преко мере своје!”

Човек иде преко мере своје када одступи од себе, када се преда злу. Тада он губи контролу над собом.

Установљено је да су усташе у Јасеновцу примењивале најмање 57 различитих начина убијања жртава. Здравом уму несхватљивим методама мучења, ишло се не само на убијање, него и на монструозно иживљавање над невиним жртвама. Животиње тако не чине. Тигар не убија више животиња него што му је потребно за прехрану. Ланац исхране у природи је такав да се једне животиње хране другим животињама. Лав улови антилопу, зебру, бивола или неку другу животињу; насрне толико колико је потребно да је савлада, нахрани се и оде. Потом дођу хијене и онда оне стану да се иживљавају над умореном жртвом. Неки људи личе на хијене! 

Човек се иживљава над животињама и онда када од њих није угрожен, нити му оне било какву штету причињавају. Таквим поступањем он најављује, а потом и показује исти однос и према људима. У односу према животињама, човек себе оплемењује, да узраста у милости. Зато психолози саветују да деца одрастају уз животиње (у селу углавном то и јесте начин живота; у граду да имају кућног љубимца). Стичу се важне лекције о животу, одрастању, сазревању, одговорности, емпатији, безусловној љубави... 

Када човек човеку штету чини, он није увек свестан дa то највише на своју штету чини. Наводи га на то порив зла у њему. Он тако чини и онда када од тога не може ни на који начин да се привидно (материјално) окористи, па чак и онда када тиме сам себи материјалну штету наноси. Духовна штета по њега настаје самом помишљу да тако нешто учини.

Такав човек спреман је да напакости и људима и животињама.

Кад се ради мимо савести

Песник Петар Пајић причао ми је да је један сељак на обронцима Соколских планина, након што му је угинула крава, цркотину одвезао подаље од своје куће и бацио у неку јаругу. Знао је да ће доћи белоглави супови, који се хране угинулим животињама. Из зависти чак и према овим чистачима природе, који једно од својих ретких станишта у Европи имају баш у близини његове куће, у кањону реке Трешњице, распорио је тело угинуле краве и сипао отров. Угинуло је јато ових ретких корисних птица, које се хране угинулим животињама и тако чисте природу, спречавајући ширење могућих зараза. Уследилa је потом дуга и тешка борба да се овдашња колонија белоглавог супа занови и умножи.

Чињеница је да човек поседује савест, која га упозорава и опомиње шта је конструктивно, а шта је деструктивно. Али када се човек преда духовима обмане, кад се преда злу, онда он иде и мимо своје савести. Зло у човеку је покретач његовог деструктивног понашања, рушилачко-уништитељског поступања.

Зато духовно стање човека треба да буде брига свих који с њим живе.