Poglavica Smešno Lice i dalje leči osmehom

Razgovor s profesorom dr Tomislavom Sedmakom (94), psihijatrom i psihoterapeutom neponovljivo je iskustvo. Sreli smo se na Mašinskom fakultetu na dodeli nagrada Udruženja slobodoumnih intelektualaca „Srpski krivak”. Tradicionalno priznanje prof. dr Sedmak primio je za dug i plodonosan rad: „Punih 65 godina profesionalnog iskustva, često i u dve smene što znači 130 godina radnog staža.”

Profesor je od 1996. godine, kada je zvanično u penziji, nastavio da radi u psihoterapijskoj praksi. Zahvaljujući ogromnom znanju pomogao je hiljadama ljudi i dalje pomaže, s osmehom na licu.

Vedar duh i elan

Humor je srednje ime dr Sedmaka, čiji vedar duh i neverovatan životni elan prosto plene.

– Smeh je specijalno stanje koje ne liči ni na šta drugo u čoveka. Zbog toga što postoji živost psihe, a opuštenost tela. Smeh leči – rasterećuje od gladi, umora, straha, brige, sve nestaje, ostaje samo nasmejana svest – kaže Poglavica Smešno Lice, kako su profesora zvali dok je bio u školskoj klupi.

Prilikom dodele nagrade zahvalio je rečima da ne voli medijsko eksponiranje, ali ipak je prihvatio da govori za „Magazin”. Kontakt smo dobili u Udruženju „Srpski krivak”.

– Dobar dan, profesor Sedmak?

– Da, izvolite.

Ispostavilo se da smo dobili broj od profesorovog sinovca dr Aleksandra Sedmaka, takođe profesora, ali na Mašinskom fakultetu. Ljubazno nam je dao fiksni broj telefona uz objašnjenje da Tomislav nema mobilni telefon.

Na pitanje kako je odoleo toj moćnoj spravi, kroz smeh nam je rekao da sve ima svoje korene.

– Moj tata je rekao da postoje dva fakulteta: medicina i tehnika. Sa 19 godina ja sam se odlučio za medicinu, zbog toga što nekako nisam uspeo da povežem matematičku logiku sa lingvističkom. Svi moji su otišli na tehniku, samo ja na medicinu. Ćerka je doktorirala u Engleskoj, prethodno je završila Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na sveopšte iznenađenje i ispunjenje sopstvene želje sada se bavi psihoterapijom – priča nam dok pokazuje fotografiju 13-godišnjeg unuka.

U zakazano vreme zazvonili smo na interfon i već u sledećem trenutku ulazna vrata širom nam je otvorio lično profesor. Zahvalni i počastvovani ulazimo u stan. Na radnom stolu stara dobra pisaća mašina.

– Odgovara mom tempu rada – prokomentarisao je naš domaćin koga smo prekinuli u prekucavanju rukopisa.

Po zidu, vratima, crteži, geometrijski. S obzirom na to da je supruga Smiljka, koja je pre pet godina preminula, bila arhitekta, pomislili smo da su njeni. – Ne, to ja crtam – ispravio nas je prof. Sedmak.

Rođeni ste u Beogradu?

– Ne, ovde smo došli iz Negotina. Moj otac je bio oficir Kraljevske vojske. Pošto je njegovo selo pripalo Italiji, posle Prvog svetskog rata 1919. godine pobegao je u Jugoslaviju i služio u Koriškim dobrovoljcima, pa je ostao u vojsci. Posle je stigao do čina potpukovnika. Mi smo se selili iz Osjeka u Negotin. U Beograd smo došli 1939. godine i od tada živim u krugu dvojke.

I za vreme bombardovanja bili ste u krugu dvojke?

– Jeste. I 1941. i 1944. i 1999. Tri bombardovanja. Za vreme bombardovanja 1941. pobegli smo u jedno selo u blizini Beograda. Vratili smo se kada se stišalo, a 1944. bili smo u izbeglištvu u selu Azanja, ja sam tamo čuvao ovce.

Jeste li imali tamo nekoga?

– Ne, mi smo neka vrsta pridošlica, otac Ante je Slovenac, a majka Rada rodom iz Kratova u Makedoniji. I ja sam rođen u Kratovu. To je bilo lepo vreme. Mi smo letovali dva meseca godišnje, za vreme raspusta. U Beograd smo došli po premeštaju oca, kako je napredovao u činovima, tako je bio bliže prestonici. To su oficirske sudbine – priča on.

Na pitanje koji period života mu je bio najlepši, odgovara kroz smeh:

– Meni je stalno lepo!

Po zlu jedino izdvaja davnu 1941. godinu. Sa strašnom zimom i oskudicom.

– Imao sam stariju sestru Milenu i brata Stojana, svi smo dugovečni – kaže naš sagovornik.

Stojan je bio mašinac, predavao je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, a sestra je završila književnost, udala se i živela u Americi.

Tomislav je 1951. upisao Medicinski fakultet, završio je Prvu mušku gimnaziju, današnja Prva beogradska.

– S učenjem nisam imao problema. Bio sam veselo, nemirno dete, ali sam dobro pamtio i bio disciplinovan zahvaljujući poreklu: prvo Slovenac, zatim oficir, pa disciplina. Jednu godinu sam pauzirao, imao sam tuberkulozu tokom 1945–1946. Nije bilo streptomicina. Slovenija me je izlečila – seća se naš sagovornik.

Tokom studija putovao je po Evropi, pa završio studije, a otkriva i kako su se roditelji zapanjili kada im je rekao da hoće da bude psihijatar.

Posmatrač i učesnik

Presudio je, kaže, Hari Saliven, američki psihijatar i psihoanalitičar.

– Uvek sam bio posmatrač i učesnik. Mnogo sam čitao. Pisao dnevnik. U njemu sam opisivao drugare iz razreda, profesore. Tako da sam stekao veštinu posmatranja drugih. Indirektni uticaj je Vladete Jerotića. On nam je vodio vežbe i onda smo više pričali o Kafkinom Jozefu K, a ne o psihijatrijskim pacijentima. Tako da mi je ta sklonost prema jezičkom dopunjavanju bila jako privlačna. Ceo taj dnevnik postepeno me je oblikovao da posmatram i fragmente i celinu.

Karijeru je započeo u Psihijatrijskoj bolnici u Kovinu, gde je bio pomoćnik direktora i organizator edukacije.

– Posle Kovina znao sam psihijatriju. Bio sam lekar, psihijatar najtežih pacijenata – kaže.

Sledi i pitanje da li su ljudi danas bolesniji?

– Mnogi mladi ljudi koji dolaze kod mene su na granici između zdravog i bolesnog, za razliku od ranijih perioda kada su ljudi bili opsesivni i autistični. Data sloboda otkačila je neke mehanizme u generacijama i sada se ta sloboda odražava kroz neku vrstu nediscipline, smanjene odgovornosti, gubitka cilja, nerazumevanja života, traganja za nečim što je van, uključujući i drogu. To je moj utisak. Dok sam radio u Kovinu i u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, bili su ljudi koji su već onesposobljeni za život. Ovi su, što bi se reklo, „napola” – objašnjava psihijatar.

Ističe da danas tu počinje jedno, etičko, profesionalno civilizacijsko pitanje.

– Sada postoje mogućnosti da se za izvesna takva granična stanja daju male doze lekova. To može da pomogne, ali to je medikalizacija ljudi – stav je našeg sagovornika.

Dr Sedmak je u Institutu za mentalno zdravlje bio načelnik odeljenja za akutne psihoze i osnivač više specijalizovanih odeljenja. Doktorirao je na temu alkoholizma u Srbiji i postao profesor socijalne psihijatrije na Fakultetu političkih nauka i predavao u Banjaluci po pozivu. Kada je čuo kako ga hvale njegovi nekadašnji studenti, rekao je:

– Izgleda da sam bio dobar profesor. Vešto sam umeo da pojednostavim govor, poruku… Imao sam mogućnost da odem u Ameriku, ali evo i zašto nisam otišao: ne znam da vozim auto, potpuno sam trapav za tehničke stvari, uključujući i telefonske razgovore. Treći razlog je što sam se bojao da engleski nikada neću naučiti kao što znam srpski, a moja vezanost za jezik je fantastična. Uživam u jeziku i bojao sam se ako ga ne naučim, neću razumeti ljude, a ja sada u razgovoru razumem ljude i šta kažu i šta je iza onoga što su rekli i šta negiraju time što su rekli – kaže dr Sedmak.

Prof. dr Aleksandar Sedmak otkrio nam je da je Tomislav ljubitelj i dobar poznavalac slika, toliko da su pojedini likovni kritičari priznali da je neke slike opisao bolje od njih.

Ljudi govore

Profesor Sedmak autor je brojnih naučnih radova i inicijator serijala „Ljudi govore”, započetog 2000. godine s prof. dr Brankom Ćorićem.

– Podelili smo odgovornosti. Jeste li čitali „Zlatno tele” od Iljfa i Petrova, dva sovjetska književnika aktivna u periodu 1920–1930? Većinu dela su napisali zajednički. Mi ne pišemo zajedno, nego jedan ide po kancelarijama i nudi rukopis, a drugi sedi i piše. Tako sam ja našao dopunu samog sebe ili ja sam dopunio njega a on mene. Profesor Ćorić je organizator u polje, a ja sam organizator prema unutra.