Поглавица Смешно Лице и даље лечи осмехом

Разговор с професором др Томиславом Седмаком (94), психијатром и психотерапеутом непоновљиво је искуство. Срели смо се на Машинском факултету на додели награда Удружења слободоумних интелектуалаца „Српски кривак”. Традиционално признање проф. др Седмак примио је за дуг и плодоносан рад: „Пуних 65 година професионалног искуства, често и у две смене што значи 130 година радног стажа.”

Професор је од 1996. године, када је званично у пензији, наставио да ради у психотерапијској пракси. Захваљујући огромном знању помогао је хиљадама људи и даље помаже, с осмехом на лицу.

Ведар дух и елан

Хумор је средње име др Седмака, чији ведар дух и невероватан животни елан просто плене.

– Смех је специјално стање које не личи ни на шта друго у човека. Због тога што постоји живост психе, а опуштеност тела. Смех лечи – растерећује од глади, умора, страха, бриге, све нестаје, остаје само насмејана свест – каже Поглавица Смешно Лице, како су професора звали док је био у школској клупи.

Приликом доделе награде захвалио је речима да не воли медијско експонирање, али ипак је прихватио да говори за „Магазин”. Контакт смо добили у Удружењу „Српски кривак”.

– Добар дан, професор Седмак?

– Да, изволите.

Испоставило се да смо добили број од професоровог синовца др Александра Седмака, такође професора, али на Машинском факултету. Љубазно нам је дао фиксни број телефона уз објашњење да Томислав нема мобилни телефон.

На питање како је одолео тој моћној справи, кроз смех нам је рекао да све има своје корене.

– Мој тата је рекао да постоје два факултета: медицина и техника. Са 19 година ја сам се одлучио за медицину, због тога што некако нисам успео да повежем математичку логику са лингвистичком. Сви моји су отишли на технику, само ја на медицину. Ћерка је докторирала у Енглеској, претходно је завршила Машински факултет Универзитета у Београду. На свеопште изненађење и испуњење сопствене жеље сада се бави психотерапијом – прича нам док показује фотографију 13-годишњег унука.

У заказано време зазвонили смо на интерфон и већ у следећем тренутку улазна врата широм нам је отворио лично професор. Захвални и почаствовани улазимо у стан. На радном столу стара добра писаћа машина.

– Одговара мом темпу рада – прокоментарисао је наш домаћин кога смо прекинули у прекуцавању рукописа.

По зиду, вратима, цртежи, геометријски. С обзиром на то да је супруга Смиљка, која је пре пет година преминула, била архитекта, помислили смо да су њени. – Не, то ја цртам – исправио нас је проф. Седмак.

Рођени сте у Београду?

– Не, овде смо дошли из Неготина. Мој отац је био официр Краљевске војске. Пошто је његово село припало Италији, после Првог светског рата 1919. године побегао је у Југославију и служио у Коришким добровољцима, па је остао у војсци. После је стигао до чина потпуковника. Ми смо се селили из Осјека у Неготин. У Београд смо дошли 1939. године и од тада живим у кругу двојке.

И за време бомбардовања били сте у кругу двојке?

– Јесте. И 1941. и 1944. и 1999. Три бомбардовања. За време бомбардовања 1941. побегли смо у једно село у близини Београда. Вратили смо се када се стишало, а 1944. били смо у избеглиштву у селу Азања, ја сам тамо чувао овце.

Јесте ли имали тамо некога?

– Не, ми смо нека врста придошлица, отац Анте је Словенац, а мајка Рада родом из Кратова у Македонији. И ја сам рођен у Кратову. То је било лепо време. Ми смо летовали два месеца годишње, за време распуста. У Београд смо дошли по премештају оца, како је напредовао у чиновима, тако је био ближе престоници. То су официрске судбине – прича он.

На питање који период живота му је био најлепши, одговара кроз смех:

– Мени је стално лепо!

По злу једино издваја давну 1941. годину. Са страшном зимом и оскудицом.

– Имао сам старију сестру Милену и брата Стојана, сви смо дуговечни – каже наш саговорник.

Стојан је био машинац, предавао је на Технолошко-металуршком факултету у Београду, а сестра је завршила књижевност, удала се и живела у Америци.

Томислав је 1951. уписао Медицински факултет, завршио је Прву мушку гимназију, данашња Прва београдска.

– С учењем нисам имао проблема. Био сам весело, немирно дете, али сам добро памтио и био дисциплинован захваљујући пореклу: прво Словенац, затим официр, па дисциплина. Једну годину сам паузирао, имао сам туберкулозу током 1945–1946. Није било стрептомицина. Словенија ме је излечила – сећа се наш саговорник.

Током студија путовао је по Европи, па завршио студије, а открива и како су се родитељи запањили када им је рекао да хоће да буде психијатар.

Посматрач и учесник

Пресудио је, каже, Хари Саливен, амерички психијатар и психоаналитичар.

– Увек сам био посматрач и учесник. Много сам читао. Писао дневник. У њему сам описивао другаре из разреда, професоре. Тако да сам стекао вештину посматрања других. Индиректни утицај је Владете Јеротића. Он нам је водио вежбе и онда смо више причали о Кафкином Јозефу К, а не о психијатријским пацијентима. Тако да ми је та склоност према језичком допуњавању била јако привлачна. Цео тај дневник постепено ме је обликовао да посматрам и фрагменте и целину.

Каријеру је започео у Психијатријској болници у Ковину, где је био помоћник директора и организатор едукације.

– После Ковина знао сам психијатрију. Био сам лекар, психијатар најтежих пацијената – каже.

Следи и питање да ли су људи данас болеснији?

– Многи млади људи који долазе код мене су на граници између здравог и болесног, за разлику од ранијих периода када су људи били опсесивни и аутистични. Дата слобода откачила је неке механизме у генерацијама и сада се та слобода одражава кроз неку врсту недисциплине, смањене одговорности, губитка циља, неразумевања живота, трагања за нечим што је ван, укључујући и дрогу. То је мој утисак. Док сам радио у Ковину и у Институту за ментално здравље у Београду, били су људи који су већ онеспособљени за живот. Ови су, што би се рекло, „напола” – објашњава психијатар.

Истиче да данас ту почиње једно, етичко, професионално цивилизацијско питање.

– Сада постоје могућности да се за извесна таква гранична стања дају мале дозе лекова. То може да помогне, али то је медикализација људи – став је нашег саговорника.

Др Седмак је у Институту за ментално здравље био начелник одељења за акутне психозе и оснивач више специјализованих одељења. Докторирао је на тему алкохолизма у Србији и постао професор социјалне психијатрије на Факултету политичких наука и предавао у Бањалуци по позиву. Када је чуо како га хвале његови некадашњи студенти, рекао је:

– Изгледа да сам био добар професор. Вешто сам умео да поједноставим говор, поруку… Имао сам могућност да одем у Америку, али ево и зашто нисам отишао: не знам да возим ауто, потпуно сам трапав за техничке ствари, укључујући и телефонске разговоре. Трећи разлог је што сам се бојао да енглески никада нећу научити као што знам српски, а моја везаност за језик је фантастична. Уживам у језику и бојао сам се ако га не научим, нећу разумети људе, а ја сада у разговору разумем људе и шта кажу и шта је иза онога што су рекли и шта негирају тиме што су рекли – каже др Седмак.

Проф. др Александар Седмак открио нам је да је Томислав љубитељ и добар познавалац слика, толико да су поједини ликовни критичари признали да је неке слике описао боље од њих.

Људи говоре

Професор Седмак аутор је бројних научних радова и иницијатор серијала „Људи говоре”, започетог 2000. године с проф. др Бранком Ћорићем.

– Поделили смо одговорности. Јесте ли читали „Златно теле” од Иљфа и Петрова, два совјетска књижевника активна у периоду 1920–1930? Већину дела су написали заједнички. Ми не пишемо заједно, него један иде по канцеларијама и нуди рукопис, а други седи и пише. Тако сам ја нашао допуну самог себе или ја сам допунио њега а он мене. Професор Ћорић је организатор у поље, а ја сам организатор према унутра.