Da mi je to samopouzdanje
Svako je bar jednom u životu doživeo gubitak vere u sebe i svoje snage. Razlozi su različiti, na sreću to ne mora da bude trajno i nepovratno
Doživeli ste gubitak vere u sebe i svoje snage, a ko nije? Razlozi su različiti, kao i okolnosti koje dovode do toga, ali rezultat je uvek isti – gubitak samopouzdanja i povlačenje jer „nisam dovoljno dobar”.
– Često čujemo da nekome nije lako i da se teško snalazi jer je izgubio samopouzdanje. Recimo, kada se radi o bilo kojoj vrsti nasilja u porodici (fizičkog a i psihološkog), žena nije u stanju da reši svoju situaciju jer joj je uništeno samopouzdanje. Na radnom mestu, takođe. Netolerantna sredina, agresivni šef vršeći mobing nad zaposlenim dovešće neretko do njegovog povlačenja i pristajanja na mnogo toga, baš usled gubitka vere u sebe. Postaje teško, svaki dan sve gore, a vera u sebe i svoje kvalitete i vrednosti se topi kao snežna pahulja i preti da nestane. Suočavanje s dijagnozom hronične bolesti može dovesti do osećaja snažnog gubitka vere u sebe – reči su mr Aleksandre Parojčić, neuropsihologa KCS, člana tima Savetovališta za multiplu sklerozu (MS).
„U slučaju MS, ideja da bolest može uticati na promenu naših moći, bilo fizičkih, bilo mentalnih i psiholoških, osujećuje nas na nivou gubitka poverenja u sopstvenu vrednost. Održavanje ovog osećanja zavisi umnogome od forme i toka bolesti, ali i od crta ličnosti, kao i životnih prilika. Smanjena funkcionalnost u svakodnevnom životu, vidljivost telesnih nedostataka dovode do promene slike o sebi i gubitka samopoštovanja i vere u sebe”, zapisano je u knjizi „MStvarnost” u koju su Aleksandra Parojčić i psihoterapeut Vanja Taleski pretočile iskustva i priče pacijenata sa MS.
Promene slike o sebi
Samouverenost je prijatan osećaj sposobnosti da ostvarujemo ciljeve koje smo postavili sebi, dok je samopoštovanje takođe dobar osećaj visokog vrednovanja ličnih kvaliteta.
Ovakvi osećaji mogu se podudarati sa stvarnošću, ali i odudarati od realnog.
– Ljudi s niskim samopoštovanjem i samopouzdanjem ispoljavaju nesigurnost u sebe, u ono što čine, imaju povišenu spremnost da dožive kritiku, ali i naglašenu samokritičnost u brojnim situacijama. Često se javlja i osećanje krivice koje uspešno može da sabotira svaku nameru da se učini nešto što bi bilo korisno i konstruktivno – napominje Parojčić i dodaje da se u praksi može ispoljiti u raznim oblastima života.
– Ono što je često vidljivo jeste da osobe koje nisko vrednuju sebe ne postavljaju granice u odnosima koje bi bile zdrave za njih. Dozvoljavaju drugima da prelaze granice normalnog ponašanja, jer se plaše da će, ukoliko odbiju zahteve, biti odbačene. Ovakve osobe sve prihvataju na svoju štetu, iz straha da neće biti voljene. Skloni su da se vezuju za druge do nivoa da potpuno zavise od njih. Posledica je ostanak u odnosima u kojima se ne osećaju dobro, pa i onim u kojima su čak i zlostavljane ili zanemarivane. Teško se odlučuju za promene bilo koje vrste, jer u osnovi nemaju ideju da su vredni i da mogu učiniti bilo koju promenu koja je za njih dobra.
Zanimljivo je da ponekad ljudi u pokušaju da zaštite svoje krhko samopoštovanje mogu izgledati puni sebe, samouvereni i samozadovoljni: ponekad i odišu nadobudnošću, nadmenošću, ali samo dok su u nekoj od svojih uigranih uloga, da bi se, kada skinu masku zadovoljstva, osetili sasvim drugačije, ranjivo i uplašeno.
Samopoštovanje i samopouzdanje su osetljivi na sve promene koje nam se dešavaju u životu. Ali, na sreću:„Gubitak vere u sebe ne mora biti trajan i nepovratan. To pitanje samopoštovanja i samopouzdanja veliko je polje na kojem se, ipak, može delati, orati, kopati, graditi…”, navodi se u knjizi „MStvarnost”.
– Gubitak može biti i normalna, uobičajena faza suočavanja s bolešću i promenama koje bolest nosi. Može predstavljati krizu, a iz svake krize može se otići u jednom ili drugom pravcu, što zavisi od sposobnosti da se adaptiramo i od snage da se suočimo s teškoćama. Posebno je važno da u jednom momentu zastanemo, vidimo gde smo i ko smo, čime raspolažemo, šta je u našem životu ipak dobro, koji su nam kvaliteti, a šta su nam mane i onda krenuti u proces prevladavanja. Videti šta imamo, šta nam je ostalo, preostalo i šta bismo želeli dalje i u kojem pravcu možemo da se nadograđujemo – kaže mr Parojčić uz pouku da praktični saveti mogu da pomognu da pokrenemo proces promene.
Saveti za borbu protiv gubitka
Takvu vrstu saveta dve koleginice su sažele u nekoliko bitnih poruka:
• Ne brinite unapred
• Razoružajte negativni glas u vama
• Pronađite nekog ko vam može poslužiti kao uzor i okrenite se oko sebe i vidite ko je uvek bio bezrezervna podrška
• Povežite se s ljudima koji imaju sličan ili isti problem
• Mislite i vizualizujte sebe kao samopouzdanog i kvalitetnog
• Osvestite koliko vi značite drugima i koliko im se dajete
• Budite strpljivi, budite istrajni i uspećete
Šansa postoji, ako samo pokušate da izađete iz lošeg raspoloženja i osećate se bolje. Ne primajte negativne kritike drugih zdravo za gotovo, budite svesni svojih vrednosti i zasluga.
Dozvolite sebi i povremene padove, ali otresite prašinu i nastavite, jer je to deo života svakog od nas.
– Ovakvi saveti mogu pomoći da se pridignemo i motivišemo, ali za suštinski razgovor sa sobom, o tome šta se zaista dešava i u kojem pravcu želimo dalje da se razvijamo potrebno je ozbiljno suočavanje i rad, a za to će nam nekad biti potrebna i pomoć okoline, pa i profesionalca – kaže Aleksandra Parojčić.
