Да ми је то самопоуздање
Свако је бар једном у животу доживео губитак вере у себе и своје снаге. Разлози су различити, на срећу то не мора да буде трајно и неповратно
Доживели сте губитак вере у себе и своје снаге, а ко није? Разлози су различити, као и околности које доводе до тога, али резултат је увек исти – губитак самопоуздања и повлачење јер „нисам довољно добар”.
– Често чујемо да некоме није лако и да се тешко сналази јер је изгубио самопоуздање. Рецимо, када се ради о било којој врсти насиља у породици (физичког а и психолошког), жена није у стању да реши своју ситуацију јер јој је уништено самопоуздање. На радном месту, такође. Нетолерантна средина, агресивни шеф вршећи мобинг над запосленим довешће неретко до његовог повлачења и пристајања на много тога, баш услед губитка вере у себе. Постаје тешко, сваки дан све горе, а вера у себе и своје квалитете и вредности се топи као снежна пахуља и прети да нестане. Суочавање с дијагнозом хроничне болести може довести до осећаја снажног губитка вере у себе – речи су мр Александре Паројчић, неуропсихолога КЦС, члaна тима Саветовалишта за мултиплу склерозу (МС).
„У случају МС, идеја да болест може утицати на промену наших моћи, било физичких, било менталних и психолошких, осујећује нас на нивоу губитка поверења у сопствену вредност. Одржавање овог осећања зависи умногоме од форме и тока болести, али и од црта личности, као и животних прилика. Смањена функционалност у свакодневном животу, видљивост телесних недостатака доводе до промене слике о себи и губитка самопоштовања и вере у себе”, зaписано је у књизи „МСтварност” у коју су Александра Паројчић и психотерапеут Вања Талески преточиле искуства и приче пацијената са МС.
Промене слике о себи
Самоувереност је пријатан осећај способности да остварујемо циљеве које смо поставили себи, док је самопоштовање такође добар осећај високог вредновања личних квалитета.
Овакви осећаји могу се подударати са стварношћу, али и одударати од реалног.
– Људи с ниским самопоштовањем и самопоуздањем испољавају несигурност у себе, у оно што чине, имају повишену спремност да доживе критику, али и наглашену самокритичност у бројним ситуацијама. Често се јавља и осећање кривице које успешно може да саботира сваку намеру да се учини нешто што би било корисно и конструктивно – напомиње Паројчић и додаје да се у пракси може испољити у разним областима живота.
– Оно што је често видљиво јесте да особе које ниско вреднују себе не постављају границе у односима које би биле здраве за њих. Дозвољавају другима да прелазе границе нормалног понашања, јер се плаше да ће, уколико одбију захтеве, бити одбачене. Овакве особе све прихватају на своју штету, из страха да неће бити вољене. Склони су да се везују за друге до нивоа да потпуно зависе од њих. Последица је останак у односима у којима се не осећају добро, па и оним у којима су чак и злостављане или занемариване. Тешко се одлучују за промене било које врсте, јер у основи немају идеју да су вредни и да могу учинити било коју промену која је за њих добра.
Занимљиво је да понекад људи у покушају да заштите своје крхко самопоштовање могу изгледати пуни себе, самоуверени и самозадовољни: понекад и одишу надобудношћу, надменошћу, али само док су у некој од својих уиграних улога, да би се, када скину маску задовољства, осетили сасвим другачије, рањиво и уплашено.
Самопоштовање и самопоуздање су осетљиви на све промене које нам се дешавају у животу. Али, на срећу:„Губитак вере у себе не мора бити трајан и неповратан. То питање самопоштовања и самопоуздања велико је поље на којем се, ипак, може делати, орати, копати, градити…”, наводи се у књизи „МСтварност”.
– Губитак може бити и нормална, уобичајена фаза суочавања с болешћу и променама које болест носи. Може представљати кризу, а из сваке кризе може се отићи у једном или другом правцу, што зависи од способности да се адаптирамо и од снаге да се суочимо с тешкоћама. Посебно је важно да у једном моменту застанемо, видимо где смо и ко смо, чиме располажемо, шта је у нашем животу ипак добро, који су нам квалитети, а шта су нам мане и онда кренути у процес превладавања. Видети шта имамо, шта нам је остало, преостало и шта бисмо желели даље и у којем правцу можемо да се надограђујемо – каже мр Паројчић уз поуку да практични савети могу да помогну да покренемо процес промене.
Савети за борбу против губитка
Такву врсту савета две колегинице су сажеле у неколико битних порука:
• Не брините унапред
• Разоружајте негативни глас у вама
• Пронађите неког ко вам може послужити као узор и окрените се око себе и видите ко је увек био безрезервна подршка
• Повежите се с људима који имају сличан или исти проблем
• Мислите и визуализујте себе као самопоузданог и квалитетног
• Освестите колико ви значите другима и колико им се дајете
• Будите стрпљиви, будите истрајни и успећете
Шанса постоји, ако само покушате да изађете из лошег расположења и осећате се боље. Не примајте негативне критике других здраво за готово, будите свесни својих вредности и заслуга.
Дозволите себи и повремене падове, али отресите прашину и наставите, јер је то део живота сваког од нас.
– Овакви савети могу помоћи да се придигнемо и мотивишемо, али за суштински разговор са собом, о томе шта се заиста дешава и у којем правцу желимо даље да се развијамо потребно је озбиљно суочавање и рад, а за то ће нам некад бити потребна и помоћ околине, па и професионалца – каже Александра Паројчић.
