Obraduje me brbljivo dete

Ni tokom ovih praznika beogradski pedijatar Saša Milićević nije isključio svoj mobilni telefon. Ostao je dostupan znajući da će ga mame i tate zvati, jer bolest ne gleda ni u kalendar, ni u sat.

– Deca se kao po pravilu razbolevaju za Novu godinu, Božić, praznike i kada treba da se krene na godišnji odmor ili na neki put – kaže naš sagovornik.

Do pre 13 godina, kada je kao pedijatar radio na Dečjoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj i on bi se radovao praznicima i slobodnim danima, i ako ne bi bio dežuran, posvetio bi se samo sebi, svojoj deci i porodici.

Ali od kada se otisnuo u privatnike, to se promenilo.

– Sada mi je svaki dan radni. I to nije zbog novca, već zbog pacijenata s kojima sam više povezan. Kad ste privatnik, ispada da imate manje slobodnih dana nego kada radite u državnoj zdravstvenoj ustanovi. Ne može baš svako da bude privatni lekar, jer neke kolege nisu spremne da žrtvuju svoju privatnost – primećuje dr Milićević.

Odluka o privatnoj praksi

Iskreno priznaje da mu je bilo teško da prelomi i napusti posao na državnoj klinici. Dve godine je, kaže, o tome razmišljao i svakog ponedeljka govorio da sledećeg daje otkaz, a kad dođe vikend, pitao se zar je moguće da će to da uradi.

– Rad lekara na klinici je mnogo dinamičniji nego u privatnoj ordinaciji. „Pumpa” adrenalin, a opet u svakom trenutku problem može da se podeli, možete da se konsultujete s kolegama. Na jednom mestu imate sve što je potrebno za lečenje dece, pogotovu u vrhunskoj zdravstvenoj ustanovi kakva je klinika u Tiršovoj. U privatnoj ordinaciji ste sami! Radio sam prvo s ocem, dr Jankom, a kada je on preminuo, više nije bilo dileme. Morao sam da pređem u svoju kliniku i da je registrujem na sebe – kaže.

Još pamti kako su ga prijatelji, prof. Zoran Radojičić, direktor klinike u to vreme, i prof. dr Siniša Dučić, zamenik, gledali s nevericom i mislili da se šali kada im je rekao da daje otkaz.

– Ali odlučio sam: sad ili nikad. Nije mi žao, ima to svojih prednosti. Lekar može više da se posveti deci i ona se više vežu za nas. Ali u svojoj ordinaciji dužni ste da uvek budete dostupni – kaže danas.

Nešto je, međutim, još bilo na njegovoj strani.

– Oduvek sam želeo da budem pedijatar. To je najlepša grana medicine. Na prvoj godini svi misle kako će da budu hirurzi. Mislio sam i ja, ali kratko. Rastao sam među vrhunskim pedijatrima i od njih krao znanje. Bili su to moj otac, pa profesori Branimir Bane Nestorović, Nedeljko Radlović, Raško Stepanović, Nikola Dimitrijević, Vojislav Perišić… Bojim se da ću nekoga zaboraviti da pomenem. To je bila velika sreća, privilegija koju nemaju svi. Kad ih upoznate vidite da je pedijatrija umetnost – navodi Milićević.

Ali koliko se pedijatrija promenila?

– Bolja je dijagnostika, ali ostalo je isto. Uvek će biti važan pregled deteta i odnos s pacijentom. Roditelji su danas informisani više nego nekada, ali su često i dezinformisani. Zbog toga su zbunjeni – odgovara spremno.

A koliko su se deca promenila u eri interneta i tehnologija koje su im dostupne od najranijih dana? Da li su pametnija?

– Deca su zaista zrelija, čak i bistrija, ali njihova komunikacija je minimalna. Na pitanja mi odgovaraju kao da pričaju s kompjuterom. Kad ih pitam kako si, oni palcem pokažu da su „okej”. Na pitanje da li imaju devojku, odgovaraju s „aha” ili s „hmmm”. Prosto me iznenadi brbljivo dete. Na detetu se vidi kada roditelji s njim pričaju. Moja poruka je da s decom treba pričati, postavljati sto, jesti s njima, provoditi vreme…

Dodaje da smo genetski zdrava nacija.

– Ponekad posle pregleda deteta roditeljima kažem da detetu nije ništa i da idu kući, a onda pitaju: „Pa kako doktore? Dajte mu nešto.” Onda date vitaminski sirup, da bi oni bili mirni. Ali svakako ima i zaista teško bolesne dece, ali u malom procentu. Roditeljima mora sve iskreno da se kaže, na pravi i nežan način – veruje dr Milićević.

Ljuti se kada roditelji odbacuju savremenu terapiju pa, recimo, lekove zamene medom, a dete zbog astme šišti.

Mnogo ređe nego ranije čuje se pitanje „Jel’ baš mora pumpica?”, ali i danas postoje oni koji se plaše toga.

– Zahvaljujući pre svega profesoru Banetu Nestoroviću najviše sam naučio o astmi. Taj čovek je zaista medicinski genije. On je prvi imao hrabrosti da uvede sprejove u lečenje astme kod nas, uspeo da izdrži otpor prema pumpicama i da izleči ogroman broj dece. Predavanjima koje je držao usmerio je čitavu generaciju lekara – odaje priznanje svom kolegi, ali kaže sam ne razmišlja o ulasku u politiku poput dr Nestorovića.

U ordinaciju dr Milićevića najviše dolaze predškolska deca, jer kad krenu u vrtić, najviše se razbolevaju. Najčešće imaju respiratorne probleme ili astmu. Priča kako dolaze i starija, školska deca, ponekad se malo foliraju zbog opravdanja. A ima i onih s kojima se teško rastaje.

– Čak kada su porasli, nastave da dolaze. Kažem im: „Nemoj, molim te, vidi koliki si, veći si od mene. Ti sad treba da ideš kod interniste”, a on kaže: „Molim te, doco, samo me pogledaj.” Ili kad dobiju svoju decu, evo ih kod mene, a tokom posete kažu: „Molim te, pogledaj i mene, sto godina si me lečio.” Posebno mi je drago kada mi pacijenti otkriju da su se lečili kod mog oca Janka, a sada dovode unuče kod mene – priča lekar.

Vakcine su važne

Dr Milićević ističe da se mnogo promenio odnos prema vakcinaciji:

– Kad roditelji čuju reč vakcina, nastaje vanredno stanje. Poljuljalo se poverenje u vakcine. Sada se, posle kovida, to malo vraća u normalu. Dete mora da bude vakcinisano da bi bilo primljeno u vrtić, u školu. Zato je važno da lekar objasni da između 12. i 15. meseca dete treba da primi MMR vakcinu. Ali, kažem im da ne moramo da žurimo. Mislim da tada to roditelji lakše prihvate, nego kada im se kaže mora sad, mora odmah.

Za mlade lekare ima kratku poruku: da se pri izboru specijalizacije uvek opredele za ono što vole, čak i kada to znači da malo sačekaju i makar i volontirali. A, ako izaberu pedijatriju, zaista moraju da vole decu.

Stigao i unuk

– Verujem da ću dočekati novu Tiršovu. Pričao sam o tome s direktorom Dečje klinike prof. dr Sinišom Dučićem, vrhunskim lekarom, ortopedom. I ja sam kao i on poreklom Hercegovac, a mi smo posebni – kaže dr Milićević.

Od budućih planova otkriva da namerava dalje da razvija ordinaciju, jer se sin Luka, trenutno u Londonu, gde stiče medicinska znanja, usmerava ka pedijatriji.

Ćerka Mina je završila glumu, a ima i unuka, devetomesečnog Vasilija.

Hot-dog

Koliko smo skloni da decu lečimo nekim narodnim lekovima, recimo oblogama od guščije masti ili komove rakije?

– Ima zaista svakakvih ideja. Nedavno sam pregledao dete koje je sve bio izlepljeno novinama sa senfom. Mali je mirisao kao hot-dog, a sva slova s novina su mu se oslikala na koži. Pitao sam majku gde nađoše novine za obloge!? Ima naravno i dobrih stvari, ali i stvarno besmislenih. Recimo dete ima varičelu, a svi u pratnji dođu obučeni u crveno. I baka, deka i tata jer veruju da će tako boginje pre izbiti – priča dr Milićević i dodaje da to naravno nije od pomoći.

Neretko dete bude toliko „natopljeno” rakijom u oblogama, da bude opijeno od isparenja. Cela ordinacija, kaže, miriše na rakiju.

– Ako se i koristi sirće ili komovica za obloge oko glave mora da bude jako razblaženo, a bebama to ipak ne treba stavljati. Postoje odlični lekovi za snižavanje temperature, ali imate stav: meni su stavljali takve obloge, što da ih ja ne stavljam svom detetu. I oni će to raditi, bez obzira na to šta lekar kaže – primećuje naš sagovornik.

Omiljeno TV lice

Dr Milićević često gostuje u televizijskim emisijama. Postao je omiljeni TV pedijatar.

– Nisam previše to želeo, ali ima mnogo poznanika među novinarima. Upozoravao sam ih da sam previše brbljiv, da neće moći da me zaustave kad pričam o dečjim bolestima. Rekli su mi da im baš to treba, jer ima mojih kolega koji malo zaziru od javnog nastupa. Ne pripremam se, vrlo često i ne znam šta će da me pitaju. Mislim da lekari treba da budu prisutni u medijima, da šire znanje. Važna je živa reč – kaže.