Обрадује ме брбљиво дете

Ни током ових празника београдски педијатар Саша Милићевић није искључио свој мобилни телефон. Остао је доступан знајући да ће га маме и тате звати, јер болест не гледа ни у календар, ни у сат.

– Деца се као по правилу разболевају за Нову годину, Божић, празнике и када треба да се крене на годишњи одмор или на неки пут – каже наш саговорник.

До пре 13 година, када је као педијатар радио на Дечјој универзитетској клиници у Тиршовој и он би се радовао празницима и слободним данима, и ако не би био дежуран, посветио би се само себи, својој деци и породици.

Али од када се отиснуо у приватнике, то се променило.

– Сада ми је сваки дан радни. И то није због новца, већ због пацијената с којима сам више повезан. Кад сте приватник, испада да имате мање слободних дана него када радите у државној здравственој установи. Не може баш свако да буде приватни лекар, јер неке колеге нису спремне да жртвују своју приватност – примећује др Милићевић.

Одлука о приватној пракси

Искрено признаје да му је било тешко да преломи и напусти посао на државној клиници. Две године је, каже, о томе размишљао и сваког понедељка говорио да следећег даје отказ, а кад дође викенд, питао се зар је могуће да ће то да уради.

– Рад лекара на клиници је много динамичнији него у приватној ординацији. „Пумпа” адреналин, а опет у сваком тренутку проблем може да се подели, можете да се консултујете с колегама. На једном месту имате све што је потребно за лечење деце, поготову у врхунској здравственој установи каква је клиника у Тиршовој. У приватној ординацији сте сами! Радио сам прво с оцем, др Јанком, а када је он преминуо, више није било дилеме. Морао сам да пређем у своју клинику и да је региструјем на себе – каже.

Још памти како су га пријатељи, проф. Зоран Радојичић, директор клинике у то време, и проф. др Синиша Дучић, заменик, гледали с неверицом и мислили да се шали када им је рекао да даје отказ.

– Али одлучио сам: сад или никад. Није ми жао, има то својих предности. Лекар може више да се посвети деци и она се више вежу за нас. Али у својој ординацији дужни сте да увек будете доступни – каже данас.

Нешто је, међутим, још било на његовој страни.

– Одувек сам желео да будем педијатар. То је најлепша грана медицине. На првој години сви мисле како ће да буду хирурзи. Мислио сам и ја, али кратко. Растао сам међу врхунским педијатрима и од њих крао знање. Били су то мој отац, па професори Бранимир Бане Несторовић, Недељко Радловић, Рашко Степановић, Никола Димитријевић, Војислав Перишић… Бојим се да ћу некога заборавити да поменем. То је била велика срећа, привилегија коју немају сви. Кад их упознате видите да је педијатрија уметност – наводи Милићевић.

Али колико се педијатрија променила?

– Боља је дијагностика, али остало је исто. Увек ће бити важан преглед детета и однос с пацијентом. Родитељи су данас информисани више него некада, али су често и дезинформисани. Због тога су збуњени – одговара спремно.

А колико су се деца променила у ери интернета и технологија које су им доступне од најранијих дана? Да ли су паметнија?

– Деца су заиста зрелија, чак и бистрија, али њихова комуникација је минимална. На питања ми одговарају као да причају с компјутером. Кад их питам како си, они палцем покажу да су „океј”. На питање да ли имају девојку, одговарају с „аха” или с „хммм”. Просто ме изненади брбљиво дете. На детету се види када родитељи с њим причају. Моја порука је да с децом треба причати, постављати сто, јести с њима, проводити време…

Додаје да смо генетски здрава нација.

– Понекад после прегледа детета родитељима кажем да детету није ништа и да иду кући, а онда питају: „Па како докторе? Дајте му нешто.” Онда дате витамински сируп, да би они били мирни. Али свакако има и заиста тешко болесне деце, али у малом проценту. Родитељима мора све искрено да се каже, на прави и нежан начин – верује др Милићевић.

Љути се када родитељи одбацују савремену терапију па, рецимо, лекове замене медом, а дете због астме шишти.

Много ређе него раније чује се питање „Јел’ баш мора пумпица?”, али и данас постоје они који се плаше тога.

– Захваљујући пре свега професору Банету Несторовићу највише сам научио о астми. Тај човек је заиста медицински геније. Он је први имао храбрости да уведе спрејове у лечење астме код нас, успео да издржи отпор према пумпицама и да излечи огроман број деце. Предавањима које је држао усмерио је читаву генерацију лекара – одаје признање свом колеги, али каже сам не размишља о уласку у политику попут др Несторовића.

У ординацију др Милићевића највише долазе предшколска деца, јер кад крену у вртић, највише се разболевају. Најчешће имају респираторне проблеме или астму. Прича како долазе и старија, школска деца, понекад се мало фолирају због оправдања. А има и оних с којима се тешко растаје.

– Чак када су порасли, наставе да долазе. Кажем им: „Немој, молим те, види колики си, већи си од мене. Ти сад треба да идеш код интернисте”, а он каже: „Молим те, доцо, само ме погледај.” Или кад добију своју децу, ево их код мене, а током посете кажу: „Молим те, погледај и мене, сто година си ме лечио.” Посебно ми је драго када ми пацијенти открију да су се лечили код мог оца Јанка, а сада доводе унуче код мене – прича лекар.

Вакцине су важне

Др Милићевић истиче да се много променио однос према вакцинацији:

– Кад родитељи чују реч вакцина, настаје ванредно стање. Пољуљало се поверење у вакцине. Сада се, после ковида, то мало враћа у нормалу. Дете мора да буде вакцинисано да би било примљено у вртић, у школу. Зато је важно да лекар објасни да између 12. и 15. месеца дете треба да прими ММР вакцину. Али, кажем им да не морамо да журимо. Мислим да тада то родитељи лакше прихвате, него када им се каже мора сад, мора одмах.

За младе лекаре има кратку поруку: да се при избору специјализације увек определе за оно што воле, чак и када то значи да мало сачекају и макар и волонтирали. А, ако изаберу педијатрију, заиста морају да воле децу.

Стигао и унук

– Верујем да ћу дочекати нову Тиршову. Причао сам о томе с директором Дечје клинике проф. др Синишом Дучићем, врхунским лекаром, ортопедом. И ја сам као и он пореклом Херцеговац, а ми смо посебни – каже др Милићевић.

Од будућих планова открива да намерава даље да развија ординацију, јер се син Лука, тренутно у Лондону, где стиче медицинска знања, усмерава ка педијатрији.

Ћерка Мина је завршила глуму, а има и унука, деветомесечног Василија.

Хот-дог

Колико смо склони да децу лечимо неким народним лековима, рецимо облогама од гушчије масти или комове ракије?

– Има заиста свакаквих идеја. Недавно сам прегледао дете које је све био излепљено новинама са сенфом. Мали је мирисао као хот-дог, а сва слова с новина су му се осликала на кожи. Питао сам мајку где нађоше новине за облоге!? Има наравно и добрих ствари, али и стварно бесмислених. Рецимо дете има варичелу, а сви у пратњи дођу обучени у црвено. И бака, дека и тата јер верују да ће тако богиње пре избити – прича др Милићевић и додаје да то наравно није од помоћи.

Неретко дете буде толико „натопљено” ракијом у облогама, да буде опијено од испарења. Цела ординација, каже, мирише на ракију.

– Ако се и користи сирће или комовица за облоге око главе мора да буде јако разблажено, а бебама то ипак не треба стављати. Постоје одлични лекови за снижавање температуре, али имате став: мени су стављали такве облоге, што да их ја не стављам свом детету. И они ће то радити, без обзира на то шта лекар каже – примећује наш саговорник.

Омиљено ТВ лице

Др Милићевић често гостује у телевизијским емисијама. Постао је омиљени ТВ педијатар.

– Нисам превише то желео, али има много познаника међу новинарима. Упозоравао сам их да сам превише брбљив, да неће моћи да ме зауставе кад причам о дечјим болестима. Рекли су ми да им баш то треба, јер има мојих колега који мало зазиру од јавног наступа. Не припремам се, врло често и не знам шта ће да ме питају. Мислим да лекари треба да буду присутни у медијима, да шире знање. Важна је жива реч – каже.