Prva dela o srpskim kraljevima

Profesor dr Tomislav Jovanović proučavalac je rukopisnog nasleđa stare srpske književnosti i ceo radni vek proveo je u nastavi na Filološkom fakultetu. Studentima je predavao srednjovekovnu srpsku književnost, a svaki slobodan trenutak koristio da otkrije šta je sve sačuvano u starim rukopisima, žitijima, poeziji, starostavnim knjigama…

Napisao je i priredio više knjiga. Poslednja, „Zbornik kraljeva i episkopa srpskih” (izdanje „Čigoja štampa”), proglašena je na Beogradskom sajmu knjiga za izdavački poduhvat minule godine.

Nasleđe u starim rukopisima

Već je četiri godine u penziji, ali i dalje proučava naše stare rukopise: ovih dana iz štampe mu izlazi još jedna knjiga, „Sabrana dela” Marka Pećkog, episkopa iz druge polovine 14. veka.

Za doprinos proučavanju srpske književnosti 2007. dobio je nagradu „Aleksandar Arnautović”. Ordenom „Kantakuzina Branković” Zagrebačko-ljubljanske eparhije odlikovan je 2010. Nagradu „Veselin Lučić” dobio je 2018. za zbirku pesama „Zri zde”, kao najbolje literarno delo profesora i saradnika Beogradskog univerziteta.

Ozbiljan čovek. Ozbiljan naučnik.

A onda profesor Jovanović, dečački iskreno, kaže kako bi voleo da postoji neka vremenska mašina, koja bi ga vratila u prošlost. I to u tačno određenu prošlost. U srednji vek.

„Često pomislim kako bi bilo lepo da je moguće da se premestim u to vreme i da ih sve vidim: i Svetog Savu i onog što piše u nekoj pećini, kolibi, u manastiru. To su naši prvi književnici. Naši klasici. Kada se neposredno sretnete s datim rukopisom, shvatite da je to nečija ruka pisala. Taj neko, potpuno nepoznat, postaje vam blizak. U toj staroj književnosti slavila se svetlost. To staro je čarobno, a apsurdno je da je u komunističkim vremenima srednji vek nazivan mračnim”, kaže za „Magazin” profesor.

Značaj Jovanovićevog rada je prepoznat i on je ove godine dobio pomenuto veliko priznanje. Čast mu je ukazao i patrijarh srpski Porfirije.

„Zahvalan sam izdavaču Žarku Čigoji koji je prihvatio da štampa dela naših proučavalaca stare srpske literature i jezika u ediciji koja se zove ’Ortograf’”, ističe naš sagovornik.

Nije lako kratko objasniti šta sadrži trotomna knjiga „Zbornik kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, čiji je autor naš sagovornik, ali vredi pokušati.

Dakle, kao prvo, arhiepiskop Danilo Drugi započeo je pisanje tog zbornika, za naše vladare i crkvene velikodostojnike kojima do tada nije napisana služba ili žitije. Reč je o 14. veku. I kada je Danilo to okončao, njegovi učenici i mlađi nastavljači upotpunjavali su započeto. Taj autograf nije sačuvan. Jedan prepis Zbornika nastao je 1553. godine u manastiru Mileševi. Mileševski pisari prepisali su Zbornik i darivali ga Hilandaru. Taj rukopis stajao je do 1896. godine u srpskom manastiru na Svetoj Gori, kada ga je episkop, a potom patrijarh, Dimitrije pozajmio i odneo na proučavanje u Beograd.

Ali tu dolazi do zapleta kakav se samo u trilerima sreće: rukopis je nestao. Gubi mu se trag…

A, onda se, neočekivano, rukopis izgubljenog Zbornika iz Hilandara pojavljuje 1984. godine u ostavštini akademika Jovana Tomića, koju je porodica predala Akademiji nauka i umetnosti.

„To je bio tako veliki događaj”, priseća se profesor Jovanović i kaže: „Konačno je pred nama jedini celovit prepis Danilovog zbornika na srpskoslovenskom jeziku iz 1553. godine, mada mlađi dva veka posle nastanka.”

I šta je dalje naš sagovornik uradio?

Prvo je uspeo da okupi dvadesetak do danas sačuvanih prepisa, nekih u celini, nekih delimično. Onda ih je sve proučio, prekucao i uporedio i to prikazao u propratnim fusnotama i napisao uvod obima jedne knjige. Sve to događalo se pre desetak godina, ali pamti gotovo svaki trenutak od kada je takvu dragocenost dobio u svoje ruke.

Još jedno čudo se odigralo: tekst iz 16. veka, iz Hilandara ukucavao je u kompjuter, osnovno sredstvo pismenosti 21. veka.

Otuda i sledi pitanje kome je uopšte namenjen nedavno objavljeni zbornik?

„Naravno, namenjen je najpre studentima i onima koji se bave delima stare srpske književnosti da bi neposrednije saznali kako se pisalo i šta se sve zbivalo u srednjem veku. Pre svega tu su opisani životi srpskih kraljeva, Dragutina, Milutina, kraljice Jelene, Stefana Dečanskog, arhiepiskopa Danila i drugih. Upoznajemo okolnosti u kojima su oni živeli. Tada su bili sukobi ne samo između Srba i Bugara, nego i sukobi na samom dvoru”, objašnjava naš sagovornik.

„Jedno od veoma omiljenih žitija jeste o kraljici Jeleni Anžujskoj. Danilo je sa velikom ljubavlju opisao njen život. Jelena je bila veoma učena i okrenuta narodu. Prikazani su njeni strahovi, kroz molitve da nastupi mir, pre svega među njenim sinovima i u narodu. I ne, ne pominje se nikakva Dolina jorgovana, ali ima lepih opisa njenog duhovnog života. Ona se obraćala svojim duhovnicima na Svetoj Gori da ih pita za svoje nedoumice, kako da se ponaša pred velikim izazovima”, navodi Jovanović.

Evropa u to doba, dakle u 14. veku, već ima viteške romane, takozvanu lepu književnost. Da li srpska srednjovekovna književnost ima nešto tog tipa?

„Srpski pisci, kao uostalom i slovenski, nisu negovali te žanrove, ali su i Srbi mogli da čitaju povest o Tristanu i Izoldi, Roman o Troji, o Aleksandru Velikom, prevedene na srpskoslovenski, mada se ne zna ko ih je prevodio. Verovatno je to bio zajednički posao i Rusa i Bugara i Srba.”

Zadovoljstvo i odgovornost

Za dela srednjovekovne srpske književnosti Jovanović kaže da je to naša klasika, nastajala vekovima pre Vuka Karadžića! To je izvorna književnost.

„Većina nas nije svesna našeg blaga i našeg nasleđa, onoga što je tek u oskudnim tragovima sačuvano iz tih vremena. Baviti se time velika je odgovornost pored zadovoljstva. Pisci srednjeg veka, počev od Svetog Save, Stefana, Domentijana, Teodosija, Danila, jesu klasici naše književnosti, kao što su za Grke pisci antičke književnosti. U tom vremenu mi se možemo ukupnom umetnošću i kulturom meriti s drugim evropskim narodima. Da nije bilo turskog porobljavanja, mislim da bi i u Srbiji nastali prvi univerziteti, čije bi jezgro bili manastiri”, uveren je naš sagovornik,

Zato i mlađima predlaže da pročitaju naročito Teodosijeva žitija Svetog Save, Svetog Petra Koriškog, da čitaju crkvenu poeziju. Poezija je najveći domet stare srpske književnosti.

Moja naučna avantura

Naš sagovornik pamti kada se na prvoj godini studija književnosti, po preporuci profesora Đorđa Trifunovića, susreo sa starim rukopisima u Arheografskom odeljenju Narodne biblioteke. Bilo je to doba kada je mnogo primamljivije bilo baviti se delima Mire Alečković i Branka Ćopića, a kada su pred njega izneti najlepši rukopisi s raskošnim ilustracijama, on se bez kolebanja opredelio za srpsku srednjovekovnu književnost.

Asistent za srednjovekovnu književnost postao je 1978, a sledeće godine u Hilandaru je tragao za građom za doktorat o književnom delu patrijarha Pajsija, pisca iz 17. veka.

„Bilo je to moje naučno ozarenje: kročiti u manastir koji je bio srpski svetionik u srednjem veku, uz osećaj da su tu boravili i Sveti Sava i Sveti Simeon, Domentijan, Teodosije, Danilo”, kaže Jovanović.

Susreti s patrijarhom

Posle ovogodišnjeg Sajma knjiga i nagrade za „Zbornik kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, patrijarh Porfirije primio ga je sa Žarkom Čigojom u zgradi Patrijaršije. Pitamo da li mu je to bio prvi susret s patrijarsima?

„Sretao sam povremeno najpre patrijarha Pavla, kao i patrijarha Irineja u Patrijaršijskoj biblioteci i u Muzeju SPC. Dolazio sam tamo često da bih prikupljao građu za svoja proučavanja. Svraćao je često i patrijarh Pavle, koji je bio vrlo neposredan u susretima s čitaocima. S patrijarhom Porfirijem sreo sam se i ranije dok je još bio profesor na Bogoslovskom fakultetu”, kaže Jovanović.

Petoro dece

Profesor Jovanović ima petoro deco, ali Nikola, Milica, Đorđe, Marija i Ana nisu krenuli njegovim naučnim putem, već je svako izabrao svoj. Ima i četvoro unučadi: Andreja, Janju, Hanu i Nevena.

Kako je uspevao da se bavi ovim poslom uz tako veliku porodicu?

„Uvek je to teklo nekako usklađeno: svi su bili tu, ali ja sam ipak uspevao da radim, snažeći se njihovim okruženjem. Sećam se kako mi je mlađi sin, kada je imao tri godine, stalno sedeo u krilu dok sam kucao doktorsku disertaciju. Ali nisam mogao dugo tako da radim, pa bih se zaključao u sobu. Kada bih ga čuo kako grebucka na vratima i moli: „Pusti me, tajo, da uđem…”, meni bi suze krenule, ali morao sam da završavam zahtevan rad”, pamti on.

Ovoga dana napadoše me trista zala

„Nekada je vrlo izazovno i podsticajno čitati marginalije, zapise na marginama rukopisa. Tu su zapisane prirodne pojave, događaji i trenutna raspoloženja pisara. Za jedno pomračenje sunca zapisano je: „Leta Gospodnjeg 1433, meseca juna, pogibe sunce 17. dana, desetog časa dana, u sredu.” Navedimo i zapis o životnim nevoljama: „Ovoga dana napadoše me trista zala. Avaj, zla hartijo!”. Ili kod jedne mrlje stoji zabeleženo: „Ovde ptica prhnu da mi potre, orao je izeo!” Postoje i duhoviti zapisi, kao što je ovaj: „Ovde pokusih perce i upisah slovce, i dođe mušica i popi mi. I ja se ražalostih veoma. I vrgoh se percem i odbio krilce. I reče mušica: ,Jao, jao, jer mi je strašno žao!ʼ”, otkriva Jovanović posebne „poslastice” u proučavanju starih rukopisa.