Blaga i tajne kraljevske Koviljače

Na ulasku u nadaleko čuveni kraljevski, crvenozeleni park Banje Koviljače, ambasadore, novinare, predstavnike države i druge goste opštine Loznica kao domaćin je nedavno dočekao operativni direktor tek obnovljenog i više od veka starog hotela „Podrinje” – Dalibor Sekulić, s Palića već mnogima poznat, priznati turistički poslenik.

„Dugo je trebalo da jedan od bisera banje naših kraljeva Karađorđevića, hotel koji je sagrađen 1910. ponovo otvori svoja vrata gostima koji dolaze da uživaju u prirodi, ali i kupanju u termalnim vodama nadomak Drine i granice sa Bosnom i Hercegovinom. Prvo renoviranje, hotel je imao između dva svetska rata, zatim osamdesetih godina prošloga veka, a potom je usled nemilih događaja u zemlji ostao zapušten. Još dve njegove zgrade, koje su bile pansioni pored, danas u vlasništvu države i Specijalne bolnice, takođe čeka obnova”, kaže.

Sekulić nas je sa svojom direktorkom Vini Ju, predstavnicom kineske firme koja je u obnovu uložila sedam miliona evra, ponosno poveo da obiđemo novi spa centar. Kažu nam da šest meseci nakon otvaranja u ovom, jednom od dva banjska hotela, prenoćište sa doručkom u sobi za dve osobe iznosi ukupno 11.600 dinara po sobi, da se trude da cene u ovom periodu budu prihvatljive, a da je u hotelu, u „ljubičastoj” kongresnoj dvorani, održan već svetski medicinski seminar.

„U Banji je, kao uopšte  u Loznici i Srbiji, sve više kineskih turista. U Srbiji je ove godine bilo već 150.000 gostiju iz Kine, a dosta njih odseda i u našem hotelu, što je cilj ovakvog ulaganja. Direktni letovi između dve zemlje posebno su doprineli. Posle novog leta iz grada Guangdžou, u januaru sledi direktna linija iz Šangaja i nazad. Sve više je i gostiju iz Koreje, ali i evropskih zemlja. Dolaze zbog šarenila prirode i spa uživanja”, rekla je Vini Ju.

Predstavnica TO Loznice Minami Hošino koja je zadužena za buduće japanske turiste, nadovezala se u priči sa novim planovima opštine u saradnji sa japanskom državnom agencijom za turizam. Već je zavolela naše ljude, kaže, jer joj pomažu da nauči srpski i okrene japanske avanturiste lepotama kakve oni cene.

Direktorka Turističke organizacije Loznice Snežana Perić povela je značajne goste šetalištem kroz park. Najpre, od ovog sad modernog hotela, stazom sa tezgama starih zanata, na kojoj su se supruge diplomata zadržavale najviše razgledajući kapute od pustovane vune u tradiciji lozničkog kraja, zbog čega je i poslednja kolonija pustovanja NALED-a i Etno mreže, uz prisustvo supruge predsednika države Tamare Vučić, i održana  potom u obližnjem Tršiću.

Vera Dragičević savladala je zanat svojih predaka, otkrivajući nam da je njoj za izradu jednog od ovakvih kaputa potrebno dva dana. Trenutno ih prodaje za oko 100 evra, iako zna da je to „mala cena za uloženi trud”. Zahvaljujući tome što koristi više prirodnih boja za njihov atraktivni izgled, uspešno ih prodaje ljudima koji vole originalno, neobično i prirodne materijale, kako tvrdi.

Direktorka TO Perić rekla je u šetnji gostima da po poslednjim podacima oko 100 hiljada turista godišnje poseti banju i da većina njih u njoj i odsedne. To je, kako dodaje, već više turista nego pre perioda korone. Tome je, osim novih spa programa Specijalne bolnice za rehabilitaciju i obnove nekadašnjih kraljevskih zdanja, doprinelo i otvaranje vrata, ove u kriznim godinama zamrle banje, sportistima. Potvrda njenih reči upravo je bio trening mladih boksera pred Balkansko prvenstvo u ovom sportu u Loznici, koji su trčali i sparingovali oko centralnog kružnog cvećnjaka u srcu banje.

Koviljkin grad u srcu Podrinja

„U banji svakog proleća procveta 40 hiljada cvetova. Posebno je sportistima i  velnes gostima bitna njena klima u podnožju planine Gučevo, poznatoj po tome što se na njoj odigrala prva bitka u prvom svetskom ratu. Šetnja do spomenika našim borcima na planinskom vrhu i panoramski pogled, i za mnoge mlade su izazov”, nastavlja u daljoj šetnji kao vodič Kristina Nikolić iz TO Loznica.

Ona nam otkriva legendu po kojoj banja dobija ime upravo po Koviljkinom gradu, arheološkim ostacima tvrđave na putu ka vidikovcu : „Na Gučevu raste prelepa biljka Kovilj, nazvana po lepoj devojci iz legende, kojoj je otac hteo da nameni ovaj gradić. Inače, grad su po istraživanjima izgradili još Rimljani, čak postoje tvrdnje da se prvo zvao Gensis, iako nije potvrđeno. Smešten je na vrhu brežuljka i ostaci zidina se šire na oko 150 metara, u središtu su ostaci kuća. Smatra se da je u vreme Rimljana Drina, koje menjala tok, tekla ispod tog naselja u srcu Podrinja i čak se veruje da je postojala rečna luka”, priča.

Ispod obronaka Gučeva pokazuje nam stare vile „Hercegovina ” i „Dalmacija”, koje kao i svi značajni objekti iz vremena kraljeva i gospode, kao i lečilište, pripadaju danas Specijalnoj bolnici. Već u 19. veku, banja je bila poznato državno lečilište za kostobolju, ali i ženske i druge bolesti, a zbog sumpornih isparenja zvali su je Smrda bara. U 20. veku je sa razvojem turizma napravljen park po projektu Josipa Dabovića, autora dvorskog kompleksa Lihtenštajn. Dinastija Karađorđević izgradila je značajna zdanja i mondensku banju. Između Beograda i Loznice išao je voz  kojim je visoko društvo dolazilo radi kupanja, ali i muzike i kafana, radi oporavka i duše i tela, priča vodič.

Posle vila, na cvetnom kružnom toku nailazimo na Kupalište kralja Petra I  u kom je danas velnes centar. A, dalje idući ovim istorijskim „krugom”, na najlepše zdanje banje: Kur salon. Podigao ga je 1932. kralj Aleksandar I Karađorđević. Građen je po uzoru na bečki Kur salon što je, sledeći francusku reč kur ili lečenje, trebalo da znači zamak za odmor i lečenje, No, uvek je bio samo namenjen samo uživanju, kako kaže još Kristina Nikolić.

U zdanju su i danas impozantna svečana sala, tada plesna dvorana u kojoj može da stane oko 500 ljudi, kao i sale i za restorane i za pansion. Tu su i letnje terase i dva okrugla salona koja su služila za sastanke u četiri oka.  U ovom zdanju otvorena je prva kockarnica na Balkanu, kralj Petar II je u njemu nakon aprilskog bombardovanja proglasio mobilizaciju, a održan je prvi izbor za mis Jugoslavije. Kažu da su muzičari plaćali da bi svirali u kur salonu u zlatno doba kada su ga posećivali Branislav Nušić, Žanka Stokić i drugi, dok ih je zabavljala evropski poznata pevačica Sofka Nikolić. Ovde su održavani kongresi Jugoslovenskih žena kada su počele borbu za svoja prava. Tu su snimljeni i film Emira Kusturice „Otac na službenom putu” koji je dobio kansku Zlatnu palmu i serija „Nepobedivo srce” Zdravka Šotre. Za vreme loših dana bio je zatvoren i mnogi ga se još sećaju iz decenija kada je zjapio kao nepopravljivo oronulo zdanje. Obnova Kur salona  počela je, da podsetimo, 2016. i svoja vrata otvorio je 2018. u punom sjaju. Iznad predvorja na ulazu, u kom se ponovo oseća duh raskošnih balova, vidimo slike kralja Petra, kraljice Marije i kralja Aleksandra.

„Postojale su, pre prvog svetskog rata, glasine da će se naš kralj Aleksandar I oženiti ruskom princezom Tatjanom Romanovom i da je ona bila voljna da nam bude kraljica. Ali, stiže rat, a zna se šta je posle njega bilo sa porodicom Romanov. Prelepa i u Engleskoj obrazovana rumunska princeza Marija, koju su zvali Minjon 1922. godine postaje naša kraljica i potom majka poslednjeg kralja Petra II Karađorđevića. Srpski narod ju je veoma voleo, a i činjenica jeste da Srbija i Rumunija nikada nisu imale političkih i vojnih konflikata”, obavestila je strane goste Nikolićeva, učeći ih i o tome kako je kralj Petar I Srbiju „vodio napred i do pobede”, zbog čega se njegova zaostavština u banji nazvanoj po najlepšem cvetu, smatra istorijskim blagom Srbije.

Svedočanstvo o Engleskinji iz Benkare

Odmah posle Prvog svetskog rata u Banji Koviljači naselila se Etel Benkara, Engleskinja koja je kao humanitarka pomagala u srpskoj vojsci, bolnicama i u srpskim izbegličkim kolonijama na Korzici. Ona je ovde otvorila sanatorijum za tuberkuloznu decu i sagradila kuću koja je poznata kao vila Benkara, kako se danas zove celo banjsko naselje. Ona je pisala „Srpska deca sada imaju hleba. Ali zar je to dovoljno, kada nemaju druge hrane? Zar treba dopustiti da umru, da ne požive dobar život u slobodi za koju su im očevi poginuli? Njena kuća koju je projektovao Milan Minić, proglašena je nedavno spomenikom kulture od posebnog značaja, a i kada se vratila u Britaniju, leta je provodila u Koviljači.

Smeštaj u seoskim domaćinstvima oko 20 evra

Po rečima vodiča Kristine Nikolić, osim hotelskog, u okolini banje ima sve više privatnog kategorisanog smeštaja. Noćenje u seoskim domaćinstvima sa doručkom košta u proseku oko 20 evra, a zavisno od komfora i dogovora o usluzi, cene mogu biti niže ili više, kaže ona.

Najmlađi vojnik u Bici na Gučevu

Momčilo Gavrić iz Trbušnice kod Loznice bio je sa osam godina najmlađi saveznički vojnik u Prvom svetskom ratu. Kada su mu vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije ubili celu porodicu, pošao je na Gučevo da traži srpsku vojsku. Tako,kao najmlađi vojnik učestvuje u prvoj bici ovoga rata, a kasnije postaje i najmlađi podoficir na svetu. Radio je posle rata u fabrici „Vapa” u Beogradu, a po njemu ime nosi ulica u naselju „Stepa Stepanović” na Voždovcu.

Istorijski saloni

Odaje Kur salona u kojima su Karađorđevići krojili našu istoriju u godinama 20 veka pre Drugog svetskog rata, nose istorijska imena. Oni se zovu „Kneginja Zorka”, „Ivo Andrić”, „Kraljica Marija” i „Njegoš”, dok se sale zovu „Kralj Petar I” i „Kralj Aleksandar”. Bar na ulazu u salon nosi naziv „Karađorđe”.