Ugasite društvene mreže
Internet, ako ćemo ga tretirati kao entitet, uspeva da zaradi od svake naše preležane bolesti, od svake naše patnje i nesreće, pa samim tim i da svaki naš trud obesmisli i od njega napravi uvek i samo jedno – profit
Život koji vodim relativno van grada sa dvoje male dece na neki način me je odaljio od prijatelja. Ne srećem ih više na semaforu, u parku, u radnji, na onim lepim slučajnim i bezbrižnim kafama u hodu, ne šetamo zajedno posle posla do kuće. Vidim kako žive na društvenim mrežama, vidim da njihova deca rastu brže nego moja, vidim da dobro jedu, da imaju lepe praznične dekoracije. Dogovaramo se da provodimo zajedno vikende, ručkove i večere, ali se oni uglavnom ne dogode, jer danas niko nema vremena. Većina mojih prijatelja bavi se sličnim poslovima kao ja, niko nema fiksno radno vreme, a ujedno, ispostavlja se – nema ni slobodno. Unazad nekoliko sedmica provela sam, zbog raznih obaveza, u gradu više vremena nego inače. Na uglu Svetogorske i Takovske srela sam prijateljicu čijim se šarenim trpezama i šerpama na tufne uvek oduševim, „sosijerama” punim nadeva, premaza, kremova, često bi se „na internetu” divila njenom životnom entuzijazmu. Međutim, tu na semaforu, gledala je u stranu, sneveseljena, potonula, očiju razrogačenih, željnih života, ali tužnih. „Vidiš li da je svuda rat, ljudi ginu, da je napolju kataklizma!” Srela sam još par prijatelja istog stava i istog straha u očima, ramena podignutih do ušiju, pričali su iste priče.
Istina, napolju i nije sjajno, ali nije da je ikada ranije bilo značajno drugačije. Nije da relativizujem, već smo samo, čini mi se, više upućeni u sva dešavanja, a neretko više upućeni baš u ona loša. U svakom dnevnom i nedeljnom listu crna hronika zauzima najviše mesta, naslovi tragedija pišu se najvećim slovima, dok se ono lepo ispisuje po marginama, za one kojima preostane snage da to čitaju. Društvene mreže preplavljene su katastrofama, kako prirodnim tako i društvenim (mada „prirodne katastrofe ne postoje, one su uvek društvene”), oni koji se ratovima u dalekom svetu ne bave optuženi su za nesaosećajnost, oni koji se ne bave ratovima u zemlji optuženi su za loše patriote. Načelno, svako ko odabira da vodi svoj život u miru pokušavajući da sastavi kraj sa krajem (kako novčanika tako i živaca) nije uzoran građanin, nije možda ni dobar čovek. Masovno sluđivanje ljudi dobar je alat, budući da stare zavade više ne rade dobro svoj posao. Čini se da bez društvenih mreža i interneta život danas ne bi bio moguć, ne bismo mogli da reklamiramo svoje poslove, uvećavamo svoje profite, vodimo svoje borbe, pa na koncu ni da vodimo svoje živote onako kako želimo, jer je u praksi to teže negoli na internetu. Ipak, onolike su se revolucije dizale i bitke dobijale i bez interneta, paradoksalno, ispostavlja se da ta sveprisutnost svega i nas samih „na mreži” na izvestan način obesmišljava svaku našu borbu. Internet, ako ćemo ga tretirati kao entitet, uspeva da zaradi od svake naše preležane bolesti, od svake naše patnje i nesreće, kako pojedinačne tako i kolektivne, pa samim tim i da svaki naš trud obesmisli i od njega napravi uvek i samo jedno – profit.
Nekoliko poslednjih sedmica, takođe, provodim uglavnom na Institutu za majku i dete, po laboratorijama, privatnim klinikama, u Zvezdarskoj bolnici. Pri jednom od poslednjih poseta Institutu, čekajući u dugačkom redu za predaju knjižice, roditelji ispred mene držali su u naručju uspavano dete. Otac mu se obraćao umilnim glasom, tepajući mu razdragano, ali nekako u višku, u kojem se, u tom višku tepanja, ogledao očev nemir. Majka je došla na šalter i rekla da njihovo dete povraća krv, poslati su ispred ambulante za hitne intervencije. Očev višak tepanja postao je najednom razumljiv. Upravo se tako gotovo svaki roditelj trudio da svom mezimcu prikaže boravak po tim hladnim hodnicima lepšim nego što jeste. Da li je takva obmana opravdana? Naravno da jeste. Ali u kom trenutku ta obmana prestaje? Kada je pravo vreme da se kaže da Deda Mraz ne postoji? Kako svom detetu održati sliku sveta kao lepog mesta, ali ga ipak osposobiti da se sretne sa životom i svetom u pravom svetlu?
Prekjuče pri poseti Zvezdarskoj bolnici parking nalazim kilometar od ulaza. Trotoari su potpuno zavejani a ulice neočišćene. Točkići kolica zapinju po snegu, nemam snage da ih guram, idem posred kolovoza, a kada automobili naiđu nemam gde da se sklonim. Nalazim prečicu ka bolnici između Đevđelijske i Preševske ulice, u kojoj je bolnica. Preda mnom je četrdesetak strmih stepenica ili još kilometar snega i leda. Odlučujem se za stepenice. Pri silasku sam imala snage, ali pri povratku sam posustala. Trećinu uspona uspevam da pređem, ali mi ponestaje snage. Mimoilazim se sa nekoliko starijih gospođa, neke se nude da pomognu, neke kritikuju moju odluku da idem tuda. Prvima se zahvaljujem, druge pozdravljam. Utom nailazi jedan izuzetno lepi mladi dečko, ili je srednjoškolac završnih razreda ili student brucoš, rekla bih. Silazi niz stepenice skakutavim korakom. Nosi u ruci buket cveća i obraća mi se tačno ovako: „Izvinite, mogu li da Vam pomognem?” Ozario me je svojim osmehom, svežinom svog lica i svojom snagom. On nosi buket a ja nosim kolica, samo ih pridržavam za prednju ručku. „Kada se umorite, kažite da napravimo pauzu”, kaže mi. „Meni je uz Vašu pomoć pesma”, persiram i ja njemu. „Ako se Vi umorite, kažite.” „Sada nemam da učim, odmoran sam”, kaže kroz osmeh. Spušta kolica na vrhu ulice a ja mu vraćam buket i razmišljam, blago onome kome ga nosi, bilo to njegova majka ili njegova devojka. Svakako, blago obema: i majci koja je uspela tako da ga vaspita, i devojci koja će imati takvog momka pored sebe. Ima li šta lepše nego kada si „klinac”, a kada te nauče da biti pristojan znači biti najveći šmeker. Hvala mu, i hvala svakom takvom mladom čoveku koji ima snage za nas koji posustajemo.
