Угасите друштвене мреже
Интернет, ако ћемо га третирати као ентитет, успева да заради од сваке наше прележане болести, од сваке наше патње и несреће, па самим тим и да сваки наш труд обесмисли и од њега направи увек и само једно – профит
Живот који водим релативно ван града са двоје мале деце на неки начин ме је одаљио од пријатеља. Не срећем их више на семафору, у парку, у радњи, на оним лепим случајним и безбрижним кафама у ходу, не шетамо заједно после посла до куће. Видим како живе на друштвеним мрежама, видим да њихова деца расту брже него моја, видим да добро једу, да имају лепе празничне декорације. Договарамо се да проводимо заједно викенде, ручкове и вечере, али се они углавном не догоде, јер данас нико нема времена. Већина мојих пријатеља бави се сличним пословима као ја, нико нема фиксно радно време, а уједно, испоставља се – нема ни слободно. Уназад неколико седмица провела сам, због разних обавеза, у граду више времена него иначе. На углу Светогорске и Таковске срела сам пријатељицу чијим се шареним трпезама и шерпама на туфне увек одушевим, „сосијерама” пуним надева, премаза, кремова, често би се „на интернету” дивила њеном животном ентузијазму. Међутим, ту на семафору, гледала је у страну, сневесељена, потонула, очију разрогачених, жељних живота, али тужних. „Видиш ли да је свуда рат, људи гину, да је напољу катаклизма!” Срела сам још пар пријатеља истог става и истог страха у очима, рамена подигнутих до ушију, причали су исте приче.
Истина, напољу и није сјајно, али није да је икада раније било значајно другачије. Није да релативизујем, већ смо само, чини ми се, више упућени у сва дешавања, а неретко више упућени баш у она лоша. У сваком дневном и недељном листу црна хроника заузима највише места, наслови трагедија пишу се највећим словима, док се оно лепо исписује по маргинама, за оне којима преостане снаге да то читају. Друштвене мреже преплављене су катастрофама, како природним тако и друштвеним (мада „природне катастрофе не постоје, оне су увек друштвене”), они који се ратовима у далеком свету не баве оптужени су за несаосећајност, они који се не баве ратовима у земљи оптужени су за лоше патриоте. Начелно, свако ко одабира да води свој живот у миру покушавајући да састави крај са крајем (како новчаника тако и живаца) није узоран грађанин, није можда ни добар човек. Масовно слуђивање људи добар је алат, будући да старе заваде више не раде добро свој посао. Чини се да без друштвених мрежа и интернета живот данас не би био могућ, не бисмо могли да рекламирамо своје послове, увећавамо своје профите, водимо своје борбе, па на концу ни да водимо своје животе онако како желимо, јер је у пракси то теже неголи на интернету. Ипак, онолике су се револуције дизале и битке добијале и без интернета, парадоксално, испоставља се да та свеприсутност свега и нас самих „на мрежи” на известан начин обесмишљава сваку нашу борбу. Интернет, ако ћемо га третирати као ентитет, успева да заради од сваке наше прележане болести, од сваке наше патње и несреће, како појединачне тако и колективне, па самим тим и да сваки наш труд обесмисли и од њега направи увек и само једно – профит.
Неколико последњих седмица, такође, проводим углавном на Институту за мајку и дете, по лабораторијама, приватним клиникама, у Звездарској болници. При једном од последњих посета Институту, чекајући у дугачком реду за предају књижице, родитељи испред мене држали су у наручју успавано дете. Отац му се обраћао умилним гласом, тепајући му раздрагано, али некако у вишку, у којем се, у том вишку тепања, огледао очев немир. Мајка је дошла на шалтер и рекла да њихово дете повраћа крв, послати су испред амбуланте за хитне интервенције. Очев вишак тепања постао је наједном разумљив. Управо се тако готово сваки родитељ трудио да свом мезимцу прикаже боравак по тим хладним ходницима лепшим него што јесте. Да ли је таква обмана оправдана? Наравно да јесте. Али у ком тренутку та обмана престаје? Када је право време да се каже да Деда Мраз не постоји? Како свом детету одржати слику света као лепог места, али га ипак оспособити да се сретне са животом и светом у правом светлу?
Прекјуче при посети Звездарској болници паркинг налазим километар од улаза. Тротоари су потпуно завејани а улице неочишћене. Точкићи колица запињу по снегу, немам снаге да их гурам, идем посред коловоза, а када аутомобили наиђу немам где да се склоним. Налазим пречицу ка болници између Ђевђелијске и Прешевске улице, у којој је болница. Преда мном је четрдесетак стрмих степеница или још километар снега и леда. Одлучујем се за степенице. При силаску сам имала снаге, али при повратку сам посустала. Трећину успона успевам да пређем, али ми понестаје снаге. Мимоилазим се са неколико старијих госпођа, неке се нуде да помогну, неке критикују моју одлуку да идем туда. Првима се захваљујем, друге поздрављам. Утом наилази један изузетно лепи млади дечко, или је средњошколац завршних разреда или студент бруцош, рекла бих. Силази низ степенице скакутавим кораком. Носи у руци букет цвећа и обраћа ми се тачно овако: „Извините, могу ли да Вам помогнем?” Озарио ме је својим осмехом, свежином свог лица и својом снагом. Он носи букет а ја носим колица, само их придржавам за предњу ручку. „Када се уморите, кажите да направимо паузу”, каже ми. „Мени је уз Вашу помоћ песма”, персирам и ја њему. „Ако се Ви уморите, кажите.” „Сада немам да учим, одморан сам”, каже кроз осмех. Спушта колица на врху улице а ја му враћам букет и размишљам, благо ономе коме га носи, било то његова мајка или његова девојка. Свакако, благо обема: и мајци која је успела тако да га васпита, и девојци која ће имати таквог момка поред себе. Има ли шта лепше него када си „клинац”, а када те науче да бити пристојан значи бити највећи шмекер. Хвала му, и хвала сваком таквом младом човеку који има снаге за нас који посустајемо.
