Verni svojim korenima

Čim pahulje snega prekriju vrhove obližnjih planina, u selima zapadne Srbije počinju pripreme za obeležavanje pravoslavnog Božića, najradosnijeg praznika među praznicima kojim se slavi rođenje Isusa Hrista, sina Božjeg. Domaćini počinju da proveravaju da li na zalihama ima dovoljno drva za ogrev tokom dugih zimskih noći, odlaze u obližnje šumarke da pronađu mlado i zdravo drvo hrasta ili cera, koje će uneti kao badnjak u domove uoči Božića. Tada se oko badnjaka okupe svi ukućani, da darivaju domaćina koji unosi badnjak, najčešće zrnevljem kukuruza, pšenice, ječma, orasima, suvim šljivama...

Dotle domaćice užurbano pripremaju česnicu – obredni hleb koji će ukućani na Božić, na trpezi postavljenoj na slami, prelomiti tražeći u njoj zlatnik ili srebrnjak koji će najsrećniji ukućanin pronaći, uz pozdrav „Hristos se rodi – vaistinu se rodi”.

Nešto novo, nešto staro

O tome kako se Božić, veliki hrišćanski praznik, slavio u selima zapadne Srbije, a kako danas razgovarali smo za „Magazin” s Grozdanom Gajićem, protojerejom-stavroforom crkve u Oglađenovcu, koja je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, a udaljena je više od dvadeset kilometara od Valjeva prema planini Vlašić:

– Kada sam pre više od četiri decenije prvi put kročio kroz smetove snega u portu crkve, zatekao sam hram u ruiniranom stanju: kube je prokišnjavalo, zidovi su bili puni vlage, ograda porušena, parohijani nisu imali gde da se okupe. To se događalo zbog toga što je selo bilo podeljeno na tri parohije pa je tako crkva u Oglađenovcu, kako se govorilo, postala „filijalna crkva”, takoreći bez pravog domaćina.

Meštani su me, seća se prota Grozdan, radosno dočekali. Čak su mi ponudili boravak u svojim domovima dok se ne snađem. Uprkos svemu, uspeo sam da održim svoju prvu Božićnu liturgiju.

Posle toga, tada mladi sveštenik Gajić se, zajedno s parohijanima, dao na posao duhovnog i materijalnog snaženja sela.

– Božić se tada obeležavao tiho, skoro nečujno, u krugu porodice. Niko nije pomišljao da badnjak pali van kuće, a kamoli na seoskom raskršću kako se to nekad radilo. U novim okolnostima opredelio sam se da više nego do tada Božić proslavljamo zajedno u crkvi, na liturgiji. Počeli smo da palimo badnjak ispred crkve, parohijani su posle pričešća i liturgije dobijali po manji hlepčić koji bi umesile domaćice, a u neki od njih stavljani su i srebrnjaci. Da bi udovoljili parohijanima, morali smo da prihvatimo da u svaki hlepčić stavljamo i dinar, jer za sve njih to znači sreću u nastupajućoj godini. Uveli smo novinu da svaki domaćin posle liturgije ponese kući, uz naforu, hlepčić i komadić goveđeg srca kao simbol snage, zdravlja i hrabrosti. To je uz blagoslov s liturgije, po nama, postao verodostojan način proslave Božića.

Novina u obeležavanju Božića i duhovnog napretka sela postalo je i redovno paljenje kandila u domovima za vreme praznika i prigodnih prilika, a ne samo kada u kuću dolazi sveštenik da sveti vodicu. U dogovoru s domaćinima postigli smo da i najmlađi članovi porodica nauče „Očenaš” i ostale obrede vezane za praznike.

Božić i drugi verski praznici su se nekada obeležavali na drugačiji način, kaže prota Gajić.

– Deci koja su dolazila u crkvu delili smo za Božić bombone i druge slatkiše. To nam je zamereno od tadašnje vlasti koja je smatrala da na taj način „kupujemo” decu da dolaze u crkvu. Bilo je u tom vremenu i toga da su pojedini domovi zatvarali vrata pred sveštenikom, istina u manjem broju.

Isti ti su kasnije dolazili kod sveštenika da im krsti unučad ili osvešta kuću, stan ili ikonu, kad su se odselili u grad.

Komercijalizacija praznika

– Uvek sam u razgovoru s parohijanima nastojao da prihvatimo učenje da u životu treba davati i pomagati ljudima ne očekujući reciprocitet. To je podrazumevalo da se prvo mi moramo „otvoriti”, da bi se i drugi „otvorili”, a plodovi svega zasnovani na ljubavi i slozi doći će kasnije. Nije dobro što se u poslednje obeležavanje Božića, a takav je, nažalost, sve češći slučaj i s ostalim praznicima, komercijalizuje na razne načine podsećajući na estradu. Time suština ovih praznika gubi svoju lepotu, značaj i smisao – smatra naš sagovornik.

Ovih dana on odlazi u penziju. Za vernost i doprinos crkvi vladika valjevski Isihije odlikovao ga je visokim priznanjem – Ordenom vladike Nikolaja Velimirovića. Parohijani su svom proti poklonili terensko vozilo – džip uz poruku da iz sela ode na točkovima, a ne da ode iz njega peške kao pre više od četiri decenije kada je došao.

Mali korak

Pored redovnih obaveza u crkvi, prota Gajić angažovao se i na društvenom snaženju parohije. Osnovao je Zavičajno bratstvo „Mali korak” oko kojeg je okupio gotovo sve one koji su rođeni u ovom kraju ma gde se nalazili. „Mali korak” je ubrzo počeo da korača krupnim koracima. Pored ostalog, kupljen je plac na kojem je izgrađeno fudbalsko igralište za seoski klub, osnovana poljoprivredna zadruga, Udruženje za umetnost i tradiciju. Oglađenovac je postao prepoznatljiv po „Tucijadi”, tradicionalnoj manifestaciji koja svake godine za Vaskrs okupi veliki broj takmičara u kucanju vaskršnjim jajima, a pobednik takmičenja dobija zlatnik kao nagradu. Tu su i manifestacije „Jaućanski točak” gde se motornim vozilima obilaze sve kulturno-istorijske znamenitosti kraja. U selu su uređena izvorišta zdrave, pitke vode, a izgrađen je i velelepni crkveni dom po projektu dr Božidara Petrovića koji je postao mesto okupljanja parohijana.