Верни својим коренима
Најрадоснији православни празник црква и верници треба да славе заједно, каже протојереј ставрофор Гроздан Гајић, парох цркве у Оглађеновцу код Ваљева
Чим пахуље снега прекрију врхове оближњих планина, у селима западне Србије почињу припреме за обележавање православног Божића, најрадоснијег празника међу празницима којим се слави рођење Исуса Христа, сина Божјег. Домаћини почињу да проверавају да ли на залихама има довољно дрва за огрев током дугих зимских ноћи, одлазе у оближње шумарке да пронађу младо и здраво дрво храста или цера, које ће унети као бадњак у домове уочи Божића. Тада се око бадњака окупе сви укућани, да даривају домаћина који уноси бадњак, најчешће зрневљем кукуруза, пшенице, јечма, орасима, сувим шљивама...
Дотле домаћице ужурбано припремају чесницу – обредни хлеб који ће укућани на Божић, на трпези постављеној на слами, преломити тражећи у њој златник или сребрњак који ће најсрећнији укућанин пронаћи, уз поздрав „Христос се роди – ваистину се роди”.
Нешто ново, нешто старо
О томе како се Божић, велики хришћански празник, славио у селима западне Србије, а како данас разговарали смо за „Магазин” с Грозданом Гајићем, протојерејом-ставрофором цркве у Оглађеновцу, која је посвећена Светом великомученику Георгију, а удаљена је више од двадесет километара од Ваљева према планини Влашић:
– Када сам пре више од четири деценије први пут крочио кроз сметове снега у порту цркве, затекао сам храм у руинираном стању: кубе је прокишњавало, зидови су били пуни влаге, ограда порушена, парохијани нису имали где да се окупе. То се догађало због тога што је село било подељено на три парохије па је тако црква у Оглађеновцу, како се говорило, постала „филијална црква”, такорећи без правог домаћина.
Мештани су ме, сећа се прота Гроздан, радосно дочекали. Чак су ми понудили боравак у својим домовима док се не снађем. Упркос свему, успео сам да одржим своју прву Божићну литургију.
После тога, тада млади свештеник Гајић се, заједно с парохијанима, дао на посао духовног и материјалног снажења села.
– Божић се тада обележавао тихо, скоро нечујно, у кругу породице. Нико није помишљао да бадњак пали ван куће, а камоли на сеоском раскршћу како се то некад радило. У новим околностима определио сам се да више него до тада Божић прослављамо заједно у цркви, на литургији. Почели смо да палимо бадњак испред цркве, парохијани су после причешћа и литургије добијали по мањи хлепчић који би умесиле домаћице, а у неки од њих стављани су и сребрњаци. Да би удовољили парохијанима, морали смо да прихватимо да у сваки хлепчић стављамо и динар, јер за све њих то значи срећу у наступајућој години. Увели смо новину да сваки домаћин после литургије понесе кући, уз нафору, хлепчић и комадић говеђег срца као симбол снаге, здравља и храбрости. То је уз благослов с литургије, по нама, постао веродостојан начин прославе Божића.
Новина у обележавању Божића и духовног напретка села постало је и редовно паљење кандила у домовима за време празника и пригодних прилика, а не само када у кућу долази свештеник да свети водицу. У договору с домаћинима постигли смо да и најмлађи чланови породица науче „Оченаш” и остале обреде везане за празнике.
Божић и други верски празници су се некада обележавали на другачији начин, каже прота Гајић.
– Деци која су долазила у цркву делили смо за Божић бомбоне и друге слаткише. То нам је замерено од тадашње власти која је сматрала да на тај начин „купујемо” децу да долазе у цркву. Било је у том времену и тога да су поједини домови затварали врата пред свештеником, истина у мањем броју.
Исти ти су касније долазили код свештеника да им крсти унучад или освешта кућу, стан или икону, кад су се одселили у град.
Комерцијализација празника
– Увек сам у разговору с парохијанима настојао да прихватимо учење да у животу треба давати и помагати људима не очекујући реципроцитет. То је подразумевало да се прво ми морамо „отворити”, да би се и други „отворили”, а плодови свега засновани на љубави и слози доћи ће касније. Није добро што се у последње обележавање Божића, а такав је, нажалост, све чешћи случај и с осталим празницима, комерцијализује на разне начине подсећајући на естраду. Тиме суштина ових празника губи своју лепоту, значај и смисао – сматра наш саговорник.
Ових дана он одлази у пензију. За верност и допринос цркви владика ваљевски Исихије одликовао га је високим признањем – Орденом владике Николаја Велимировића. Парохијани су свом проти поклонили теренско возило – џип уз поруку да из села оде на точковима, а не да оде из њега пешке као пре више од четири деценије када је дошао.
Мали корак
Поред редовних обавеза у цркви, прота Гајић ангажовао се и на друштвеном снажењу парохије. Основао је Завичајно братство „Мали корак” око којег је окупио готово све оне који су рођени у овом крају ма где се налазили. „Мали корак” је убрзо почео да корача крупним корацима. Поред осталог, купљен је плац на којем је изграђено фудбалско игралиште за сеоски клуб, основана пољопривредна задруга, Удружење за уметност и традицију. Оглађеновац је постао препознатљив по „Туцијади”, традиционалној манифестацији која сваке године за Васкрс окупи велики број такмичара у куцању васкршњим јајима, а победник такмичења добија златник као награду. Ту су и манифестације „Јаућански точак” где се моторним возилима обилазе све културно-историјске знаменитости краја. У селу су уређена изворишта здраве, питке воде, а изграђен је и велелепни црквени дом по пројекту др Божидара Петровића који је постао место окупљања парохијана.
