Autonomija umetnika
Postoji ključna razlika između politike i umetnosti: dok politika mora da se bavi redom u društvu, umetnost se bavi haosom. Obe su ključne za opstanak, neophodne za život. Poslednjih nekoliko godina ova se granica narušava i zamućuje
Danas smo više nego ikad ranije svesni društvenog značaja pozorišta. Premda umetnost i društvo imaju sopstvene dinamike, ciljeve i izvore, oni su suštinski isprepleteni. Ako je tačno da politika definiše karakter društva kroz razmatranje i tolerisanje ideja drugih ljudi, onda pozorište prolazi kroz isti proces, samo možda ne u direktnoj vezi sa društvom, nego na poetskom nivou.
Nedavni slučaj protesta protiv prikazivanja predstave Čovek i oružje po tekstu Džordža Bernarda Šoa, a u režiji Džona Malkoviča i produkciji Nacionalnog teatra „Ivan Vazov” u Sofiji, ponovo je doveo u pitanje autonomiju umetničkog izražavanja. Naime, tamošnja ekstremna desničarska partija sprečila je publiku da gleda premijeru i tražila je odgovornost uprave teatra zbog toga što je ovaj komad postavljen u Bugarskoj. Skandal je bio veliki i doveo je do tuče.
Drama je, inače, napisana pre više od sto trideset godina i spada u često izvođena Šoova dela. Sam autor ga je svrstao u „prijatne komade” i u predgovoru je odgovorio na kritiku koja mu je spočitavala poricanja hrabrosti, patriotizma, vere i darežljivosti. Današnje nacionaliste u Bugarskoj ozlojedila je činjenica da se radnja komada dešava za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. i posle njega i slavne bugarske pobede kod Slivnice.
Čovek i oružje lociran je u vreme sukoba malih balkanskih država čijom vojskom komanduju stranci: bugarsku vojsku predvodi ruski oficirski kadar, dok srpskom vojskom komanduju Austrijanci. Glavni junak je Blunčli, simpatični švajcarski plaćenik, koji umesto municije u fišeklijama drži komadiće čokolade. Pisac se ne libi da prikaže kućne navike u porodici bugarskog majora, u kojoj se svaki dan „ne peru ruke” i slično.
Ovaj „prijatni komad” ranije je izvođen u Bugarskoj, a kod nas sam ga gledao u Kruševačkom pozorištu pod naslovom Vojnik od čokolade. Bila je to duhovita i razigrana predstava koja je s uspehom prikazana na Susretima „Joakim Vujić” 1984. godine. Kada bih kasnije razmišljao o ovom naslovu, zaključio bih da on ne bi bio rado gledan i da bi ideja o mogućoj postavci brzo počinjala da bledi.
Ima u slučaju sudbine predstave u Sofiji ponešto ironije. Svi koji su je gledali kažu da je užasna – tako se u Bugarskoj igralo sedamdesetih godina prošlog veka. Pritom, iako zvuči pomalo naivno, tekst nije dirnut. To su rekli oni koji su branili predstavu – liberalni glumci, režiseri i kritičari. To je demokratija: ne sviđa vam se, ali branite umetničko delo zato što ste umetnik. Bilo je i drugačijih mišljenja. Mnogi su glasno pitali da li bi Malkovič mogao da postavi istu predstavu za Afroamerikance.
Ako bi se zaobišao politički i religiozni idealizam koji je britanski premijer Gledston imao prema balkanskim državicama tek oslobođenim od despotske vlasti Turaka, postavlja se pitanje kako zapravo ovaj komad komunicira s današnjom publikom u tim istim ali danas evropskim državama.
Imao sam prilike da u Sofiji vidim sobu u kojoj je kao vojni ataše turske ambasade službovao Kemal Ataturk. Tu sam od turskog istoričara iz Prinstona čuo priču da se 1913. u teatru „Ivan Vazov” Ataturk divio bugarskoj modernizaciji. Ataturk, budući reformator i otac savremene Turske, gledao je operu Karmen, a posle predstave je rekao: „E, sad sam shvatio zašto su nas Bugari pobedili prošle godine.”
Medejino osvetničko ubistvo sopstvene dece na sceni prolazi nekažnjeno, Kralj Lir ispituje porodičnu ljubav, da bi završio u ludilu, a Romeo i Julija radije biraju da zajedno umru, nego da razdvojeni žive nesrećno. Odlazimo u pozorište da iskusimo nešto čega se ili plašimo ili za čim u svakodnevnom životu čeznemo. Gledalac u pozorištu može da se angažuje bez opasnosti da rizikuje. To je najvažnija funkcija umetnosti u svakom društvu.
U isto vreme, postoji ključna razlika između politike i umetnosti: dok politika mora da se bavi redom u društvu, umetnost se bavi haosom. Obe su ključne za opstanak, neophodne za život. Poslednjih nekoliko godina ova se granica narušava i zamućuje. Generalno govoreći, politiku u svetu veoma često pokreću osećaji nelagode i anksioznosti, otpori prema drugom i drugačijem, osećaj otuđenosti u globalizovanom svetu.
Pozorište mora da se bavi velikim pitanjima društva, uključujući pitanja slobode, identiteta, globalizacije, ekologije, migracija i multikulturalizma. Današnja velika pitanja moraju biti vidljiva na našim pozornicama, a pozornica ne bi trebalo da služi samo kao ogledalo, nego treba da nam omogući pristup onome što se dešava „s druge strane tog ogledala”, kako je to istakao Harold Pinter u tekstu Umetnost, istina i politika, pročitanom na svečanoj dodeli Nobelove nagrade 2005. godine.
Umetnik nas pokreće da bi nam omogućio da zavirimo u naše uznemirene duše. Zbog toga se u društvu u kojem se postavlja pitanje da li je miran suživot i dalje održiva opcija zalažemo za potpunu autonomiju umetnika.
