Аутономија уметника
Постоји кључна разлика између политике и уметности: док политика мора да се бави редом у друштву, уметност се бави хаосом. Обе су кључне за опстанак, неопходне за живот. Последњих неколико година ова се граница нарушава и замућује
Данас смо више него икад раније свесни друштвеног значаја позоришта. Премда уметност и друштво имају сопствене динамике, циљеве и изворе, они су суштински испреплетени. Ако је тачно да политика дефинише карактер друштва кроз разматрање и толерисање идеја других људи, онда позориште пролази кроз исти процес, само можда не у директној вези са друштвом, него на поетском нивоу.
Недавни случај протеста против приказивања представе Човек и оружје по тексту Џорџа Бернарда Шоа, а у режији Џона Малковича и продукцији Националног театра „Иван Вазов” у Софији, поново је довео у питање аутономију уметничког изражавања. Наиме, тамошња екстремна десничарска партија спречила је публику да гледа премијеру и тражила је одговорност управе театра због тога што је овај комад постављен у Бугарској. Скандал је био велики и довео је до туче.
Драма је, иначе, написана пре више од сто тридесет година и спада у често извођена Шоова дела. Сам аутор га је сврстао у „пријатне комаде” и у предговору је одговорио на критику која му је спочитавала порицања храбрости, патриотизма, вере и дарежљивости. Данашње националисте у Бугарској озлоједила је чињеница да се радња комада дешава за време српско-бугарског рата 1885. и после њега и славне бугарске победе код Сливнице.
Човек и оружје лоциран је у време сукоба малих балканских држава чијом војском командују странци: бугарску војску предводи руски официрски кадар, док српском војском командују Аустријанци. Главни јунак је Блунчли, симпатични швајцарски плаћеник, који уместо муниције у фишеклијама држи комадиће чоколаде. Писац се не либи да прикаже кућне навике у породици бугарског мајора, у којој се сваки дан „не перу руке” и слично.
Овај „пријатни комад” раније је извођен у Бугарској, а код нас сам га гледао у Крушевачком позоришту под насловом Војник од чоколаде. Била је то духовита и разиграна представа која је с успехом приказана на Сусретима „Јоаким Вујић” 1984. године. Када бих касније размишљао о овом наслову, закључио бих да он не би био радо гледан и да би идеја о могућој поставци брзо почињала да бледи.
Има у случају судбине представе у Софији понешто ироније. Сви који су је гледали кажу да је ужасна – тако се у Бугарској играло седамдесетих година прошлог века. Притом, иако звучи помало наивно, текст није дирнут. То су рекли они који су бранили представу – либерални глумци, режисери и критичари. То је демократија: не свиђа вам се, али браните уметничко дело зато што сте уметник. Било је и другачијих мишљења. Многи су гласно питали да ли би Малкович могао да постави исту представу за Афроамериканце.
Ако би се заобишао политички и религиозни идеализам који је британски премијер Гледстон имао према балканским државицама тек ослобођеним од деспотске власти Турака, поставља се питање како заправо овај комад комуницира с данашњом публиком у тим истим али данас европским државама.
Имао сам прилике да у Софији видим собу у којој је као војни аташе турске амбасаде службовао Кемал Ататурк. Ту сам од турског историчара из Принстона чуо причу да се 1913. у театру „Иван Вазов” Ататурк дивио бугарској модернизацији. Ататурк, будући реформатор и отац савремене Турске, гледао је оперу Кармен, а после представе је рекао: „Е, сад сам схватио зашто су нас Бугари победили прошле године.”
Медејино осветничко убиство сопствене деце на сцени пролази некажњено, Краљ Лир испитује породичну љубав, да би завршио у лудилу, а Ромео и Јулија радије бирају да заједно умру, него да раздвојени живе несрећно. Одлазимо у позориште да искусимо нешто чега се или плашимо или за чим у свакодневном животу чезнемо. Гледалац у позоришту може да се ангажује без опасности да ризикује. То је најважнија функција уметности у сваком друштву.
У исто време, постоји кључна разлика између политике и уметности: док политика мора да се бави редом у друштву, уметност се бави хаосом. Обе су кључне за опстанак, неопходне за живот. Последњих неколико година ова се граница нарушава и замућује. Генерално говорећи, политику у свету веома често покрећу осећаји нелагоде и анксиозности, отпори према другом и другачијем, осећај отуђености у глобализованом свету.
Позориште мора да се бави великим питањима друштва, укључујући питања слободе, идентитета, глобализације, екологије, миграција и мултикултурализма. Данашња велика питања морају бити видљива на нашим позорницама, а позорница не би требало да служи само као огледало, него треба да нам омогући приступ ономе што се дешава „с друге стране тог огледала”, како је то истакао Харолд Пинтер у тексту Уметност, истина и политика, прочитаном на свечаној додели Нобелове награде 2005. године.
Уметник нас покреће да би нам омогућио да завиримо у наше узнемирене душе. Због тога се у друштву у којем се поставља питање да ли је миран суживот и даље одржива опција залажемо за потпуну аутономију уметника.
