Selo malo goste dovelo

Na dvadesetak kilometara od Valjeva i toliko od Lazarevca ili za četrdesetak minuta vožnje od Beograda, stiže se u selo Markova Crkva, po broju domaćinstava najmanje u opštini Lajkovac. Zahvaljujući slozi i zalaganju meštana, mesne pravoslavne crkve uspeli su u želji da u ovu kolubarsku pitominu čistog vazduha, mira i tišine dovedu u posetu goste iz mnogih krajeva.

Najpre je obnovljena dotrajala pravoslavna crkva posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju koja datira još iz 1560. godine. Uz crkvu je izgrađen i parohijski dom. U pomoć je pritekla i opština Lajkovac, Rudarski basen „Kolubara” iz Lazarevca, Eparhija valjevska i meštani sela. Uređeno je i staro seosko groblje gde je svojevremeno snimano i prvih šest epizoda TV serije „Vuk Karadžić”.

Nedaleko od crkve izgrađene su i sobrašice, a u toku su radovi na uređenju etno-parka koji će biti ograđen plotom kako se to i nekada radilo.

Protojerej stavrofor Miroslav Ivanković kaže da mu veliku pomoć pružaju i štićenici kazneno-popravnog zavoda za osuđene maloletnike koji pod vođstvom Kristijana Đujića, zaposlenog u zavodu, često borave u poseti crkvi i pomažu u poslovima uređenja.

Uz sok od zove i proju

Veliku pažnju posetilaca privlači i vodenica potočara na reci Toplici koja već decenijama, danju i noću, melje žito na dva kamena žrvnja. Vodenicu je, nakon Drugog srpskog ustanka, još 1818. godine otkupio od Turaka pop Sreten, čiji naslednici su ugledna porodica Sretenović, koja je nastavila tradiciju mlevenja žita na originalan način, čak i u najtežim vremenima.

Diplomirani ekonomista Tomislav Sretenović odlučio je nakon smrti oca Milana da se vrati u selo i preuzme brigu o radu vodenice i unapredi njen rad. Najpre je u mnogim krajevima nekadašnje Jugoslavije tragao za semenom starih autohtonih sorti žitarica, posebno kukuruza, spelte, golozrnog ovsa... Traganje se isplatilo. Pronašao je sortu crvenog kukuruza, belog i žutog osmaka i drugih žitarica. Seme je strpljivo reprodukovao na svom imanju, a onda se opredelio za organsku proizvodnju na više od šest hektara svoje očevine. Sada u svojoj potočari proizvodi hlebno brašno koje je poznato po svojoj hranljivosti i lekovitosti, a i ukus brašna dobijenog ispod kamenih žrvanja je poseban.

Kupaca ima sa svih strana pa Sretenović ne stiže svima da udovolji. Ali stiže da svakog gosta posluži nekim osveženjem, pre svega sokom od zove i limuna, koprive i drugih biljaka. Ovakva proizvodnja mu je donela priznanja jednog od najboljih proizvođača organske hrane u jugoistočnoj Evropi.

Popularišući ideju o organskoj ishrani naš domaćin već poduže vreme organizuje vikendom kreativne radionice na temu pripremanja hrane od dobijenog brašna. Predavači su poznati stručnjaci i nutricionisti. U prostranoj radionici dominira velika furuna na drva u kojoj se na licu mesta peku proizvodi od brašna iz vodenice.

Našem sagovorniku u pomoć je pritekao i Miladin Bojičić, iz susednog sela Pepeljevac, koji je godinama živeo i radio u Umagu. U radionici se posetioci obučavaju kako da proizvode narodni kvasac, beskvasni hleb, tajin – „vojnički hleb”, proju od crvenog kukuruza, kačamak, gibanicu sa sremušem.

Kad se kumovi slože

Na stotinak metara od Sretenovićeve nalazi se i Kumova vodenica. Dvojica kumova, Slavko Jovanović i Milan Pavlović, pre nekoliko godina kupili su dotrajalu vodenicu. Uz pomoć meštana i svojim radom uspeli su da je obnove i osposobe za rad. Uz nju je izgrađen i bazen za kupanje i ostali sadržaji za najmlađe, restoran u etno-stilu, drvene kućice za odmor.

Zahvaljujući svemu dosad urađenom u ovo maleno kolubarsko selo koje je već počelo da upija boje jeseni godišnje dođe i po nekoliko stotina ljubitelja prirode. Mnogi meštani su se takođe obradovali jer sada mogu svoje proizvode, posebno mlečne – po kojima su poznati, da prodaju takoreći ispred svoje kuće. Porasla je i zainteresovanost mnogih da ovde kupuju placeve i grade objekte za odmor.

Velika potražnja za speltom

Posetioci od vodeničara Sretenovića sve više traže brašno od spelte. U razgovoru za „Magazin” Sretenović navodi da je spelta stara žitarica koja se u ljudskoj upotrebi nalazi više hiljada godina. Ona je nastala mnogo pre današnjih sorti pšenice, najverovatnije ukrštanjem određenih vrsta trave i prirodnom selekcijom na teritoriji južnog dela Kavkaza.

Valjarica bez posla

Kao prateći objekat vodenice postoji i valjarica, po nekima zasad jedina u Srbiji. Iako je u ispravnom stanju, ona ne radi. Nekada se ona koristila za valjanje vune od koje se dobijalo sukno koje je korišćeno za izradu odeće. Svojevremeno sukno je bilo u masovnoj upotrebi jer su, pre svega, seoskom i siromašnom stanovništvu bili nedostupni drugi skupi materijali. Ono se koristilo za izradu muške odeće, gunjeva, koporana i pantalona.