Oni su u pravu – i kad nisu

Za neke ljude nema veće sreće od priznanja: „U pravu si”. To je istinska muzika za njihove uši bez obzira na to što u njoj verovatno uživaju samo oni, jer okolina u nekom trenutku više ne može da podnese komunikaciju s večitim pametnjakovićem, čiji je način života, razmišljanja i ponašanja jedini ispravan. Oni se nikad ne izvinjavaju, jer ne greše, čak i pod uslovom da rade na svoju štetu samo da bi dokazali da su u pravu.
Prof. dr Kristina Brajović Car, psiholog, kaže da „biti u pravu” ima za svrhu da nas prikaže u pozitivnom svetlu.

– Možda je od same ispravnosti jača potreba da dobijemo odobravanje i potvrdu po svaku cenu, a to obično ide ruku pod ruku upravo sa sumnjom u sebe i u sopstvenu vrednost. Nije to toliko učestala potreba koliko nam se čini zbog jačine utiska koji ostavlja na nas osoba koja ne ume da razmenjuje mišljenje. Kao da ne sme ni da uđe u utakmicu, već stoji na startnoj liniji i viče – pobedio sam! Kada psiholog zagrebe dublje iza takvog stava, pre nalazi stid i osećanje ugroženosti, nego iskrenu samodopadljivost – kaže Brajović Car.

Na pitanje odakle vuče korene potreba da se insistira: „Ja sam u pravu”, bez obzira na činjenice, naša sagovornica navodi dva najčešća razloga. Učenje po modelu, dakle oponašanje toga kako bi trebalo da nastupa znalac bez ulaženja u suštinu znanja i veština, insistiranjem na ponašanju i ubeđivanju drugih da prihvate naš nastup kao dovoljan pokazatelj kompetencija. Drugi razlog je strah od odbacivanja i ismevanja koji vuče korene iz detinjstva, jer su odrasli na svaku grešku deteta burno reagovali, bez dobronamernosti i podrške.

Siguran nastup

Svako od nas je bio u situaciji da brani svoj stav ili postupak, po svaku cenu. U kojoj meri je to normalno, poželjno ponašanje?

– Postoje situacije kad uspemo sigurnim nastupom da „dolijemo” sebi malo samopouzdanja, ali to je dobar recept samo u slučaju da raspolažemo informacijama od značaja, a da je s druge strane kontekst u kojem treba da ih plasiramo i nastupimo izazovan, poput ispita, razgovora za posao, zalaganja za nove ideje i projekte, inovacije u nauci – objašnjava naša sagovornica.

Ako je jedna strana u pravu, druga greši, znači ako je jedna strana pobednik, druga je poražena. Šta osoba koja insistira na bezgrešnosti time dobija, a šta gubi?

– Gubi priliku da uči, da upoznaje svet oko sebe, da čuje i vidi druge ljude i njihove zanimljive perspektive. Dobija ritualizovane uvežbane razmene s ljudima, više istog iskustva, ponekad i socijalne konflikte koji joj samo pooštre strategiju prisile u razgovoru i čvrstine početnih stavova – upozorava psiholog.

Znači, osim odnosa s bliskim osobama, trpi i posao jer mali procenat ljudi želi da radi s čovekom koji umesto preuzimanja odgovornosti traži izgovore i izvrće događaj da bi pokazao da je, ipak, on u pravu. Možda na kraju rasprave „bezgrešni” izađe kao pobednik, ali gubi sve ostalo – prijatelje, partnere i mogućnost da se razvija. Istini za volju, kada nam je cilj da pobedimo, a ne da naučimo i napredujemo, zapravo smo poraženi.
Srčanosti i temperamentnosti

Koliko je učestalo ovakovo ponašanje u našoj sredini?

– Kako sam prethodno već navela, učenje po modelu, zapravo mislim i na opštu ne/kulturu dijaloga koji normalizuje konfliktne odnose pod eufemizmom „srčanosti i temperamentnosti”, a zapravo su iscrpljujući monolozi u prisustvu drugih u kojima umesto udruženog mišljenja i prilika za kreativnost vazduh miriše na ustajale stavove, reciklirane misli i automatske zaključke, pa i brzo razvrstavanje i grupisanje – Zvezda ili Partizan, desno ili levo, sve u svemu istraga „čiji si…”. Sve su to ostaci kolektivizma i suštinskog nepoverenja, pa i straha, kada je reč o samostalnosti izbora i mišljenja – navodi profesorka.

Može li se čovek izboriti sa svojim samodokazivanjem?

– Ukoliko to sebi postavi kao cilj, već je prešao pola puta. Ali u tome je najveća blokada, pronaći smisao u tome da se prihvati da smo najpametniji onda kada umemo da postavimo pravo pitanje, a ne da imamo spreman odgovor u rukavu, često isti za svaku priliku – savetuje prof. dr Kristina Brajović Car.

Treba da budemo svesni toga da to što smo nešto pogrešili nije znak da smo neznalice, neobrazovani ili neodgovorni. Naprotiv, ljudi koji uče na sopstvenim greškama pokazuju fleksibilnost i staloženost, želju za usavršavanjem. Činjenica je da koliko god da insistirate na tome da znate šta je ispravno, to neće učiniti da vam drugi više veruju, već pre da odustanu od dalje rasprave.

Za kraj razgovora pitamo našu sagovornicu kako se postaviti prema osobi koja nikada ne priznaje grešku?

– Nežno, to će je najpre zbuniti i naterati da zastane ili predahne.