Они су у праву – и кад нису
Неки људи верују да је њихов начин размишљања једини исправан и никада не признају да су погрешили
За неке људе нема веће среће од признања: „У праву си”. То је истинска музика за њихове уши без обзира на то што у њој вероватно уживају само они, јер околина у неком тренутку више не може да поднесе комуникацију с вечитим паметњаковићем, чији је начин живота, размишљања и понашања једини исправан. Они се никад не извињавају, јер не греше, чак и под условом да раде на своју штету само да би доказали да су у праву.
Проф. др Кристина Брајовић Цар, психолог, каже да „бити у праву” има за сврху да нас прикаже у позитивном светлу.
– Можда је од саме исправности јача потреба да добијемо одобравање и потврду по сваку цену, а то обично иде руку под руку управо са сумњом у себе и у сопствену вредност. Није то толико учестала потреба колико нам се чини због јачине утиска који оставља на нас особа која не уме да размењује мишљење. Као да не сме ни да уђе у утакмицу, већ стоји на стартној линији и виче – победио сам! Када психолог загребе дубље иза таквог става, пре налази стид и осећање угрожености, него искрену самодопадљивост – каже Брајовић Цар.
На питање одакле вуче корене потреба да се инсистира: „Jа сам у праву”, без обзира на чињенице, наша саговорница наводи два најчешћа разлога. Учење по моделу, дакле опонашање тога како би требало да наступа зналац без улажења у суштину знања и вештина, инсистирањем на понашању и убеђивању других да прихвате наш наступ као довољан показатељ компетенција. Други разлог је страх од одбацивања и исмевања који вуче корене из детињства, јер су одрасли на сваку грешку детета бурно реаговали, без добронамерности и подршке.
Сигуран наступ
Свако од нас је био у ситуацији да брани свој став или поступак, по сваку цену. У којој мери је то нормално, пожељно понашање?
– Постоје ситуације кад успемо сигурним наступом да „долијемо” себи мало самопоуздања, али то је добар рецепт само у случају да располажемо информацијама од значаја, а да је с друге стране контекст у којем треба да их пласирамо и наступимо изазован, попут испита, разговора за посао, залагања за нове идеје и пројекте, иновацијe у науци – објашњава наша саговорница.
Ако је једна страна у праву, друга греши, значи ако је једна страна победник, друга је поражена. Шта особа која инсистира на безгрешности тиме добија, а шта губи?
– Губи прилику да учи, да упознаје свет око себе, да чује и види друге људе и њихове занимљиве перспективе. Добија ритуализоване увежбане размене с људима, више истог искуства, понекад и социјалне конфликте који јој само пооштре стратегију присиле у разговору и чврстине почетних ставова – упозорава психолог.
Значи, осим односа с блиским особама, трпи и посао јер мали проценат људи жели да ради с човеком који уместо преузимања одговорности тражи изговоре и изврће догађај да би показао да је, ипак, он у праву. Можда на крају расправе „безгрешни” изађе као победник, али губи све остало – пријатеље, партнере и могућност да се развија. Истини за вољу, када нам је циљ да победимо, а не да научимо и напредујемо, заправо смо поражени.
Срчаности и темпераментности
Колико је учестало оваково понашање у нашој средини?
– Како сам претходно већ навела, учење по моделу, заправо мислим и на општу не/културу дијалога који нормализује конфликтне односе под еуфемизмом „срчаности и темпераментности”, а заправо су исцрпљујући монолози у присуству других у којима уместо удруженог мишљења и прилика за креативност ваздух мирише на устајале ставове, рециклиране мисли и аутоматске закључке, па и брзо разврставање и груписање – Звезда или Партизан, десно или лево, све у свему истрага „чији си…”. Све су то остаци колективизма и суштинског неповерења, па и страха, када је реч о самосталности избора и мишљења – наводи професорка.
Може ли се човек изборити са својим самодоказивањем?
– Уколико то себи постави као циљ, већ је прешао пола пута. Али у томе је највећа блокада, пронаћи смисао у томе да се прихвати да смо најпаметнији онда када умемо да поставимо право питање, а не да имамо спреман одговор у рукаву, често исти за сваку прилику – саветује проф. др Кристина Брајовић Цар.
Треба да будемо свесни тога да то што смо нешто погрешили није знак да смо незналице, необразовани или неодговорни. Напротив, људи који уче на сопственим грешкама показују флексибилност и сталоженост, жељу за усавршавањем. Чињеница је да колико год да инсистирате на томе да знате шта је исправно, то неће учинити да вам други више верују, већ пре да одустану од даље расправе.
За крај разговора питамо нашу саговорницу како се поставити према особи која никада не признаје грешку?
– Нежно, то ће је најпре збунити и натерати да застане или предахне.
