Napuštajući Negombo samo privremeno ostavljam Indijski okean i moj prvi zagrljaj sa Šri Lankom. Ulazim u autobus koji će me za nekih šest sati “istovariti” u grad Kendi, staru prestonicu "zemlje čajeva".

Mini autobus se jako sporo kreće, kao i vreme, tako i sav život ovde na ostrvu. Mislim se, kako je moguće da ovom prevoznom sredstvu treba toliko puno vremena da pređe manje od dvesta kilometara. Ubrzo uviđam da se protok vozila vrlo sporo odvija ovde, na bivšem Cejlonu, iako voze potpuno haotično. Vidim da se oni sjajno snalaze u svom ovom ludilu od saobraćaja, gde se bukvalno stalno filmski pretiče, ulazi u makaze i fatalno rizikuje. Non-stop neko izleće, uleće, a niko se pritom ne sudara. Kako je to moguće?!

Vožnja na Šri Lanki je pravi pravcati doživljaj. Treba li da platim i dodatnu kartu za sav ovaj ringišpil, dok tuk-tuk upravo leti ka nama u istoj traci - i tako stalno. U deliću sekunde nas zaobilazi. Kao da se podvija pod točkove autobusa i prosto nestane ispod. Sve ovo mnogo liči na Mad Max II i završnu jurnjavu u filmu, pa se u šali pitam nije li ludi vozač kojim slučajem prošvercovao naftu?

Uglavnom se krećemo kroz naseljena mesta. Sve vrvi od ljudi, života, prodavaca voća, montažnih dućana, a ulični merkantilizam cveta duž celog puta. Počinjemo da se penjemo, usporavamo još više, a lakat krivine nagoveštavaju dugačak uspon.

Kako se vozimo, menja se i reljef kao i vegetacija prirodnog okruženja. Izlazimo iz zone palmi, bambusa, žutog peska i plave vode. Sve je mnogo bujnije i zelenije. Biom vegetacija ključa. Stigli smo u planinski deo, gde je samo prašuma oko mene. Dole pri ambisu puca pogled na kedrove duž močvarnog predela, a u daljini se vide i omanji vodopadi, ali se ne čuju. Akacije raznih oblika i veličina šepure se svojom lepotom, dok epifitski oblici biljaka u dubini prašume vise jedni na drugima.

Kao rukom isklesano prirodno stenje i mali prirodni tuneli kroz koje prolazimo ostavljaju me bez daha, kao i poduže trenutne senke koje otvaraju nove pejzażne svetove, kako prolazimo kroz njih. Ceo ambijent nepregledne džungle po visoravnima sve se više razvija, iz tunela u tunel. Kao da je sam Bog ovo konstruisao?! U stvari, i jeste, zar ne? Kako bih voleo sada da hodam ovom lepotom, a ne da se vozim i da se truckam. Nemoćan sam! Svaki čas je na nišanu neki novi vidikovac.

Iznenada stajemo i izlazimo iz autobusa. Guramo se u redu i slikamo moć bujne vegetacije u daljini.

„Nikada nećemo stići u Kendi, ako ovako nastavimo!”- dreknuh od sreće dok ujedno vadim svoj selfi-štap iz ranca za slikanje. Puca pogled na Sinharaju, veliki nacionalni park koji je pod zaštitom Uneska. Cela biosfera Šri lanke sada je kao ptica na mom dlanu. U trenutku postajem njen gospodar. Ta nepregledna divlja prašuma, kao i vulkansko brdo koje podseća na nebeska vrata, pretvaraju me u roba. Kako tvistujem sa sobom počinjem da shvatam zašto ljudi na Šri Lanki tako specifično voze. Kako i ne bi, jer su već odavno poludeli od lepota i pejzaža netaknute prirode.

Budin zub

Stižemo u Kendi, grad sa oko 200.000. ljudi, koji je sagrađen u kolonijalnom stilu. Kendi je smešten na 500. metara nadmorske visine. Okružen brežuljcima i prašumom u dolini uz reku Mahaveli.

Klima grada je sa godišnjim prosekom od 24°C osetno hladnija nego u niziji. Svežini klime i relativno dobrom kvalitetu vazduha doprinosi i veštačko jezero Buganbara u samom centru grada. Izgradio ga je 1812. godine poslednji singaleški kralj, nakon što je Anuradapura bila prestonica, kada je zamenjuje Polonaruva.

Od 1592. do početka 19. veka Kendi je bio glavni grad ostrva, a samim tim i sedište kraljevske palate i Dalada Maligavaram zuba koji čuva relikviju Bude. Iako su ga zauzeli Portugalci u 16. veku i Holanđani u 17, Kendi je bio glavni grad zadnjeg singaleškog kraljevstva, koje se uspelo da se odupre brojnim pokušajima osvajanja raznih kolonijalnih osvajača, sve dok ga 1815. godine konačno nisu osvojili Britanci. Od tada, grad je zadržao svoju funkciju kao verski glavni grad Šri Lanke i ostaje grad hodočašća, sledbenika Teravada Budizma.

Napokon izlazimo iz autobusa kod samog jezera. Spontano sedam na jednu ogradu, tj. na rupičaste bele isečene betonske blokove vrlo čudnog oblika, koji podsećaju na veliki zub. Ubrzo uviđam da cela ograda oko jezera, mnoge kuće po okolnim brdima, omanje zgrade obiluju ovim arhitektonskim rešenjem, jer se pored samog jezera i nalazi hram Svete relikvije Budin zub, kojeg prvo obilazim.

Kako se približavam hramu, čuju se molitveni glasovi sa razglasa i bubnjevi u daljini. Sve odjekuje, a ljudi se nagomilavaju u redovima za ulazak u svetu građevinu. Polako počinje da mi raste adrenailn. Znam još od ranije da se u budističke hramove ne ulazi obuven, pa odlažem svoje već blatnjave patike na improvizovanoj garderobi neposredno pred ulazak, gde vrlo kulturno dobijam i svoj broj.

Povorka ljudi i zanos je sve veći, sunce zalazi u daljini, a velelepni hram bele boje sa zlatnom kupolom počinje da svetli u noći koja je još mlada. Polako se krećem dok ulazim u ovo nestvarno sakralno zdanje. Na samom ulazu dobijam omanji oval sa cvetovima lotusa koji tako sveže mirišu.

Ljudi oko mene vidno su uzbuđeni. Hodočasnici iz celog Budističkog sveta su ovde, kao i mnogobrojni turisti. Zapažam da među hodočasnicima ima i belaca, koji su u međuvremenu prešli na budizam i jasno se razlikuju od turista koji već uveliko škljocaju svojim dosadnim aparatima. U hramu je dozvoljeno fotkanje, a i da nije, zna se epilog u mom slučaju. Dok prolazim glavnu kapiju i ulazim u hram sve počinje da miriše na vanilu i kokos, dobro poznat miris indijskih štapića u vazduhu, ali se nigde ne vide u prostoru.

Mali Buda

Hram je prepun ljudi koji su u polutransu. Neki meditiraju, a ima i onih koji su već u nirvani. Hiljade cvetova lotusa raznih boja rasutih po svim odajama hrama. Mala, ali tako moćna procesija je u toku. Kostimirani polunagi bubnjari udaraju u ritmu filma Mali Buda, a ja se sve više osećam ponosno kao Kijano Rivs dok tražim svoje prosvetljenje. Mnogo moćno izgledaju zidovi od mermera i sandalovine u centralnom delu hrama koji su fizički ograđeni belim kljovama slonova.

Okolo vijore šarene zastave budizma, sa centralnim statuama malog Bude u sredini. Nagi bubnjari odeveni u šrilankansku narodnju nošnju udaraju u bubnjeve i sve ovo izgleda nadrealno i autentično. Počinjem da ludim od sreće i neke prejake energije. Vremeplov mašina se zahuktava, kao jedna velika scenografija za film. Realnost trenutka jasno govori da se ovo ipak stvarno dešava. U meni budi vrlo neobične i duboke osećaje. Tragam i ja za svojom nekom darmom.

Kako se penjem uz stepenice i u povorci prinosim svoje cvetove lotosa budističkim monasima koji ćutke tiho defiluju hramom, osećam potpuno zadovoljstvo što uopšte prisustvujem jednoj ovakvoj ceremoniji. U hodu učim da se nikada ne okreću leđa Budinoj slici ili skulpturi. Radi poštovanja se ne nose majice, niti obeležja sa Budinim likom. Jedan monah mi je odao tajnu da svaki pravi budista bar jednom u životu treba da ode u Nepal, u grad-dolinu Katmandu, na svoje hodočašće. Saznajem, takođe, da je ovde veliki praznik i da se slavi Ful mun (pun mesec), kada je po verovanju i rođen mali Buda. Sublimiram utiske, nem i opijen izlazim iz ovog svetog mesta. Mislim da više nisam isti.

Budizam, i sva ova divna filozofija sa svojim obredima. Počinjem da shvatam zašto se u većini zemalja zapadne Evrope popularizuje ova religija, što kroz jogu, meditaciju, enterijer, muziku i razna dalekoistočna učenja. Kroz glavu mi prolaze mnogi Buda barovi po svetu u kojima sam bio. Pravim neke svoje konekcije sa ovim moćnim trenutkom i sećanjem od pre. Ono što je najvažnije, putujem kroz vreme. Zato sam i tu. Tek sada shvatam zašto me je uvek mamila melodija čuvenih Buda bar kompilacija moderne čilhaus muzike. Gautama Sidarta, a kasnije Mali Buda, jedini je svetac ili misionar iz nekih od glavnih religija kojeg i dan-danas slavi i opeva sav moderan zapadni svet. Sada mi je potpuno kristalno jasno i uopšte nije slučajno.

Majmuni-lopovi, varani i Budino ostrvo

A Kendi je jedan zadivljujuće lep i ušuškan gradić smešten u kotlini prašume „poslednje zemlje čaja“, kako neki starosedeoci zovu ovu dalekoistočnu bisernu lepoticu. Svojom dušom, po malo i arhitekturom i istorijom podseća na grad Kusko u Peruu, jer se u njemu isto tako nalazi taj DNK ovog naroda. Tipičnim izgledom (pogotovo sa jezera) kada se malo pomerite u stranu, Kendi liči na Herceg Novi. Tako dolazim do konstatacije da su kojim slučajem Kusko i Herceg Novi imali sina zvao bi se Kendi.

Dok gledam u kaskadne kućice i crepove neobično zakrivljenih krovova načičkanih u džungli tripujem da sam u bokeljskoj kaskadnoj lepotici. Iluziju mi narušavaju vožnja levom stranom, krici prašume i okolni majmuni sa grana, koji su vrlo umiljati, ali ovde na Šri Lanki i nisu baš miroljubivi. Između ostalog, oni su i vrsni lopovi, jer kradu sve što stignu. Ulaze u sobe u timovima. Mami ih hrana i sve se mora dobro zatvoriti pre nego se bilo gde izađe. Budite uvereni da su neodoljivi.

Dok se šetam jezerom po malo oblačnom vremenu primećujem vrlo čudne životinje koje iz daljine podsećaju na aligatore. Ubrzo saznajem da su to varani (iz porodice komodo zmajeva, samo su manji), vrsta iguana, stanovnici veštačkog jezera.

Poveći žbunovi pri samom dnu kod vode, njihov su dom. Vrlo elegantno plivaju. Brzi su i mogu biti veoma opasni. Tako sam ovom prilikom sa jednim od njih „opalio selfi u dvoje“, iz neposredne blizine. Kud puklo da puklo, baš me briga, jednom se živi!

U sredini veštačkog jezera dominira malo ostrvo, čuveno Budino ostrvo, koje je raj za ljubitelje fotografije. Pogled sa jezera puca na još jedan omanji hram gore u brdima, svetu kuću čuvenog Belog Bude, koji se vidi iz svih delova grada.

Trešnja na torti

Uostalom, u celom Kendiju ima mnogo budističkih hramova, na svakom koraku. Sve ovo u sklopu sa nestvarnom prirodom čini Kendi jedinstvenim gradom na svetu. Obilazim i clock-tower (stari kameni sat), moderni simbol grada, kao i malobrojne hinduističke hramove u samom centru.

Nezaboravan je odlazak na Kendi pijacu, gde cenkajući se za razna voća i začine upoznajem starosedeoca, seljanina Hamšija, koji mi nastavlja priču o istoriji Kendija, budizmu i dugom ratu sa Tamilima. Tako u razgovoru sa ovim vrlo harizmatičnim i dobroćudnim čovekom stavljam „trešnju na svoju prebogatu tortu“ o gradu Kendiju, svetom mestu koje se svakako mora videti pre nego što se umre.

Dok ga napuštam, penjem se i hitam onim istim vrletima, vidikovcima kojima sam se još iz autobusa davno obećao. Prolazim već utabanim stazama nestvarno lepe zemlje Šri Lanke. Posle nekoliko predivnih dana provedenih u Kendiju put me dalje vodi u novu avanturu, na Sigeriju. Jednom davno me je jedan prijatelj posavetovao: ako ikada odem na Šri Lanku, obavezno da posetim grad Kendi, staru prestonicu. Sada tek znam koliko je samo bio u pravu.