Напуштајући Негомбо само привремено остављам Индијски океан и мој први загрљај са Шри Ланком. Улазим у аутобус који ће ме за неких шест сати “истоварити” у град Кенди, стару престоницу "земље чајева".

Мини аутобус се јако споро креће, као и време, тако и сав живот овде на острву. Мислим се, како је могуће да овом превозном средству треба толико пуно времена да пређе мање од двеста километара. Убрзо увиђам да се проток возила врло споро одвија овде, на бившем Цејлону, иако возе потпуно хаотично. Видим да се они сјајно сналазе у свом овом лудилу од саобраћаја, где се буквално стално филмски претиче, улази у маказе и фатално ризикује. Нон-стоп неко излеће, улеће, а нико се притом не судара. Како је то могуће?!

Вожња на Шри Ланки је прави правцати доживљај. Треба ли да платим и додатну карту за сав овај рингишпил, док тук-тук управо лети ка нама у истој траци - и тако стално. У делићу секунде нас заобилази. Као да се подвија под точкове аутобуса и просто нестане испод. Све ово много личи на Mad Max II и завршну јурњаву у филму, па се у шали питам није ли луди возач којим случајем прошверцовао нафту?

Углавном се крећемо кроз насељена места. Све врви од људи, живота, продаваца воћа, монтажних дућана, а улични меркантилизам цвета дуж целог пута. Почињемо да се пењемо, успоравамо још више, а лакат кривине наговештавају дугачак успон.

Како се возимо, мења се и рељеф као и вегетација природног окружења. Излазимо из зоне палми, бамбуса, жутог песка и плаве воде. Све је много бујније и зеленије. Биом вегетација кључа. Стигли смо у планински део, где је само прашума око мене. Доле при амбису пуца поглед на кедрове дуж мочварног предела, а у даљини се виде и омањи водопади, али се не чују. Акације разних облика и величина шепуре се својом лепотом, док епифитски облици биљака у дубини прашуме висе једни на другима.

Као руком исклесано природно стење и мали природни тунели кроз које пролазимо остављају ме без даха, као и подуже тренутне сенке које отварају нове пејзаżне светове, како пролазимо кроз њих. Цео амбијент непрегледне џунгле по висоравнима све се више развија, из тунела у тунел. Као да је сам Бог ово конструисао?! У ствари, и јесте, зар не? Како бих волео сада да ходам овом лепотом, а не да се возим и да се труцкам. Немоћан сам! Сваки час је на нишану неки нови видиковац.

Изненада стајемо и излазимо из аутобуса. Гурамо се у реду и сликамо моћ бујне вегетације у даљини.

„Никада нећемо стићи у Кенди, ако овако наставимо!”- дрекнух од среће док уједно вадим свој селфи-штап из ранца за сликање. Пуца поглед на Синхарају, велики национални парк који је под заштитом Унеска. Цела биосфера Шри ланке сада је као птица на мом длану. У тренутку постајем њен господар. Та непрегледна дивља прашума, као и вулканско брдо које подсећа на небеска врата, претварају ме у роба. Како твистујем са собом почињем да схватам зашто људи на Шри Ланки тако специфично возе. Како и не би, јер су већ одавно полудели од лепота и пејзажа нетакнуте природе.

Будин зуб

Стижемо у Кенди, град са око 200.000. људи, који је саграђен у колонијалном стилу. Кенди је смештен на 500. метара надморске висине. Окружен брежуљцима и прашумом у долини уз реку Махавели.

Клима града је са годишњим просеком од 24°Ц осетно хладнија него у низији. Свежини климе и релативно добром квалитету ваздуха доприноси и вештачко језеро Буганбара у самом центру града. Изградио га је 1812. године последњи сингалешки краљ, након што је Анурадапура била престоница, када је замењује Полонарува.

Од 1592. до почетка 19. века Кенди је био главни град острва, а самим тим и седиште краљевске палате и Далада Малигаварам зуба који чува реликвију Буде. Иако су га заузели Португалци у 16. веку и Холанђани у 17, Кенди је био главни град задњег сингалешког краљевства, које се успело да се одупре бројним покушајима освајања разних колонијалних освајача, све док га 1815. године коначно нису освојили Британци. Од тада, град је задржао своју функцију као верски главни град Шри Ланке и остаје град ходочашћа, следбеника Теравада Будизма.

Напокон излазимо из аутобуса код самог језера. Спонтано седам на једну ограду, тј. на рупичасте беле исечене бетонске блокове врло чудног облика, који подсећају на велики зуб. Убрзо увиђам да цела ограда око језера, многе куће по околним брдима, омање зграде обилују овим архитектонским решењем, јер се поред самог језера и налази храм Свете реликвије Будин зуб, којег прво обилазим.

Како се приближавам храму, чују се молитвени гласови са разгласа и бубњеви у даљини. Све одјекује, а људи се нагомилавају у редовима за улазак у свету грађевину. Полако почиње да ми расте адренаилн. Знам још од раније да се у будистичке храмове не улази обувен, па одлажем своје већ блатњаве патике на импровизованој гардероби непосредно пред улазак, где врло културно добијам и свој број.

Поворка људи и занос је све већи, сунце залази у даљини, а велелепни храм беле боје са златном куполом почиње да светли у ноћи која је још млада. Полако се крећем док улазим у ово нестварно сакрално здање. На самом улазу добијам омањи овал са цветовима лотуса који тако свеже миришу.

Људи око мене видно су узбуђени. Ходочасници из целог Будистичког света су овде, као и многобројни туристи. Запажам да међу ходочасницима има и белаца, који су у међувремену прешли на будизам и јасно се разликују од туриста који већ увелико шкљоцају својим досадним апаратима. У храму је дозвољено фоткање, а и да није, зна се епилог у мом случају. Док пролазим главну капију и улазим у храм све почиње да мирише на ванилу и кокос, добро познат мирис индијских штапића у ваздуху, али се нигде не виде у простору.

Мали Буда

Храм је препун људи који су у полутрансу. Неки медитирају, а има и оних који су већ у нирвани. Хиљаде цветова лотуса разних боја расутих по свим одајама храма. Мала, али тако моћна процесија је у току. Костимирани полунаги бубњари ударају у ритму филма Мали Буда, а ја се све више осећам поносно као Кијано Ривс док тражим своје просветљење. Много моћно изгледају зидови од мермера и сандаловине у централном делу храма који су физички ограђени белим кљовама слонова.

Около вијоре шарене заставе будизма, са централним статуама малог Буде у средини. Наги бубњари одевени у шриланканску народњу ношњу ударају у бубњеве и све ово изгледа надреално и аутентично. Почињем да лудим од среће и неке прејаке енергије. Времеплов машина се захуктава, као једна велика сценографија за филм. Реалност тренутка јасно говори да се ово ипак стварно дешава. У мени буди врло необичне и дубоке осећаје. Трагам и ја за својом неком дармом.

Како се пењем уз степенице и у поворци приносим своје цветове лотоса будистичким монасима који ћутке тихо дефилују храмом, осећам потпуно задовољство што уопште присуствујем једној оваквој церемонији. У ходу учим да се никада не окрећу леђа Будиној слици или скулптури. Ради поштовања се не носе мајице, нити обележја са Будиним ликом. Један монах ми је одао тајну да сваки прави будиста бар једном у животу треба да оде у Непал, у град-долину Катманду, на своје ходочашће. Сазнајем, такође, да је овде велики празник и да се слави Фул мун (пун месец), када је по веровању и рођен мали Буда. Сублимирам утиске, нем и опијен излазим из овог светог места. Мислим да више нисам исти.

Будизам, и сва ова дивна филозофија са својим обредима. Почињем да схватам зашто се у већини земаља западне Европе популаризује ова религија, што кроз јогу, медитацију, ентеријер, музику и разна далекоисточна учења. Кроз главу ми пролазе многи Буда барови по свету у којима сам био. Правим неке своје конекције са овим моћним тренутком и сећањем од пре. Оно што је најважније, путујем кроз време. Зато сам и ту. Тек сада схватам зашто ме је увек мамила мелодија чувених Буда бар компилација модерне чилхаус музике. Гаутама Сидарта, а касније Мали Буда, једини је светац или мисионар из неких од главних религија којег и дан-данас слави и опева сав модеран западни свет. Сада ми је потпуно кристално јасно и уопште није случајно.

Мајмуни-лопови, варани и Будино острво

А Кенди је један задивљујуће леп и ушушкан градић смештен у котлини прашуме „последње земље чаја“, како неки староседеоци зову ову далекоисточну бисерну лепотицу. Својом душом, по мало и архитектуром и историјом подсећа на град Куско у Перуу, јер се у њему исто тако налази тај ДНК овог народа. Типичним изгледом (поготово са језера) када се мало померите у страну, Кенди личи на Херцег Нови. Тако долазим до констатације да су којим случајем Куско и Херцег Нови имали сина звао би се Кенди.

Док гледам у каскадне кућице и црепове необично закривљених кровова начичканих у џунгли трипујем да сам у бокељској каскадној лепотици. Илузију ми нарушавају вожња левом страном, крици прашуме и околни мајмуни са грана, који су врло умиљати, али овде на Шри Ланки и нису баш мирољубиви. Између осталог, они су и врсни лопови, јер краду све што стигну. Улазе у собе у тимовима. Мами их храна и све се мора добро затворити пре него се било где изађе. Будите уверени да су неодољиви.

Док се шетам језером по мало облачном времену примећујем врло чудне животиње које из даљине подсећају на алигаторе. Убрзо сазнајем да су то варани (из породице комодо змајева, само су мањи), врста игуана, становници вештачког језера.

Повећи жбунови при самом дну код воде, њихов су дом. Врло елегантно пливају. Брзи су и могу бити веома опасни. Тако сам овом приликом са једним од њих „опалио селфи у двоје“, из непосредне близине. Куд пукло да пукло, баш ме брига, једном се живи!

У средини вештачког језера доминира мало острво, чувено Будино острво, које је рај за љубитеље фотографије. Поглед са језера пуца на још један омањи храм горе у брдима, свету кућу чувеног Белог Буде, који се види из свих делова града.

Трешња на торти

Уосталом, у целом Кендију има много будистичких храмова, на сваком кораку. Све ово у склопу са нестварном природом чини Кенди јединственим градом на свету. Обилазим и clock-tower (стари камени сат), модерни симбол града, као и малобројне хиндуистичке храмове у самом центру.

Незабораван је одлазак на Кенди пијацу, где ценкајући се за разна воћа и зачине упознајем староседеоца, сељанина Хамшија, који ми наставља причу о историји Кендија, будизму и дугом рату са Тамилима. Тако у разговору са овим врло харизматичним и доброћудним човеком стављам „трешњу на своју пребогату торту“ о граду Кендију, светом месту које се свакако мора видети пре него што се умре.

Док га напуштам, пењем се и хитам оним истим врлетима, видиковцима којима сам се још из аутобуса давно обећао. Пролазим већ утабаним стазама нестварно лепе земље Шри Ланке. После неколико предивних дана проведених у Кендију пут ме даље води у нову авантуру, на Сигерију. Једном давно ме је један пријатељ посаветовао: ако икада одем на Шри Ланку, обавезно да посетим град Кенди, стару престоницу. Сада тек знам колико је само био у праву.