Moravski stil Zavičajnog muzeja

Obnovljeno zdanje zavičajnog muzeja u Sokobanji koje se nalazi  na početku glavnog šetališta, sve više privlači pažnju zaljubljenika u arhitekturu i u istoriju. Muzej je smešten u zdanju moravskog stila iz 19. veka koje je i posle manjih prepravki zadržalo prvobitni izgled. Jednospratnica sa krovom na dve vode i balkonom u lukovima, inače, rodna je  kuća istaknutog međuratnog pisca prošloga veka Stojana Živadinovića.

Posetioci pri ulasku u muzej prvo obiđu spomen sobu njemu posvećenu. U biografskoj zabelešci u Kući piše da je Živadinović rođen 1890. u imućnoj porodici, da je bio i radnik i operski pevač i novinar, potom zapaženi književnik, da je završio prava u Francuskoj i da je bio u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije od 1924. do 1941. godine.

Direktor turističke organizacije Sokobanja Ljubinko Milenković, dok smo ulazili u spomen sobu, rekao je za „Politiku” da se Živadinović u književnim krugovima sa 11 romana i više od 400 priča smatra najplodotvornijim piscem između dva rata, čija su dela objavljivale najveće izdavačke kuće. Umro je pod nepoznatim okolnostima 1942. a knjige su mu, kako kaže Milenković,  posle Drugog svetskog „izbrisane” iz domaće književnosti i sklonjene iz biblioteka zbog toga što je njegov stric Rade Živadinović za vreme rata bio sekretar i vozač advokata Dimitrija Ljotića, vođe Srpske dobrovoljačke komande pokreta „Zbor”, koja je sarađivala sa nemačkim okupacionim snagama u borbama protiv partizana i četnika.

Milenković kaže da je Turistička organizacija 2017. otvorila spomen sobu „kako bi bar delimično ublažila nepravdu prema piscu koji sa ljotićevcima nije imao nikakve veze”, a dodaje i da „u Sokobanji danas listom smatraju da njegova vredna književna dela, neopravdano i ne njegovom zaslugom zanemarena, treba da se nađu u lektiri. Jer, naročitu popularnost donela mu je trilogija romana o ličnostima iz Prvog srpskog ustanka: o Karađorđu, Hajduk Veljku i Vujici Vulićević”.

Kako saznajemo iz literature, početkom treće decenije prošloga veka, Živadinovićeve prve pripovetke dobile su odlične kritike, a njegova priča „Braća” je uvršćena u sedam najboljih pripovedaka istaknutih književnika, među kojim su bili i Ivo Andrić i Rastko Petrović. U predgovorima romana „Gospođa zagonetka”  piše kako je „svojim izvanrednim pripovetkama, u kojima se bavio sokobanjskom građanskom sredinom i našim ljudima u inostranstvu, ispunio strane mnogih časopisa i listova, među kojima su i „Književni glasnik” i „Politika”. U našem listu, o njegovom delu pisane su pozitivne kritike.

I Gojko Tešić, pišući o cenzurisanim piscima navodi da je Živadinović nakon Drugog svetskog rata „žigosan kao nepodoban potonuo u zaborav zbog aktivnosti svoga strica”. On dodaje da je za knjigu „Ispod Ozrena” dobio nagradu Srpske kraljevske akademije. Takođe, da je prevođen na nemački, francuski i mađarski jezik, ali piše i to da su mu, nakon službovanja u Briselu, Đenovi i najzad Dizeldorfu „ideološki čistunci koji su hteli da sklone njegova dela”, zamerili i „da je bio konzul Kraljevine Jugoslavije u predratnoj Hitlerovoj Nemačkoj”.

O potomcima i rodbini ne znaju ništa u Sokobanji, gde je Živadinovićima kao narodnim neprijateljima cela imovina posle rata oduzeta. Izložena dela našli su, kažu ovde, u podrumu zaječarske biblioteke.

Osim piščevih knjiga, u spomen sobi su i predmeti koje je koristio. Među njima je i harmonika koju je svirao, zbog čega ga smatraju pretečom festivala „Prva harmonika” koji se već šest decenija održava u Sokobanji.

U drugim prostorijama su alati  i oruđe iz različitih epoha. Ovde mogu da se vide sprave za preradu vune i konoplje, kao i sve za izradu odeće. U etno sobi predstavljena je i odeća sokobanjskog kraja. Tradicionalna nošnja najpoznatija je po tome što su žene marame prebacivale preko glave i onda preko ramena, a nisu ih kao druge žene u Srbiji vezivale.

Zbirka zavičajnog muzeja obuhvata sačuvane eksponate iz  oblasti arheologije, etnologije i istorije, sve do savremenog doba. Kako naš sagovornik Milenković još kaže, „čuvar je duha koga više nema, ali ga se rado podsetimo”.

„Kroz ovaj muzej naše generacije prolaze živeći prošlost u sadašnjosti. Postao je neizostavna stanica za sve koji žele da se upuste u tajne prošlosti našeg kraja. Recimo, zbirka priča naslikanih u kamenu, otvara dušu Sokobanje i objašnjava njeno vekovno trajanje”, kako kaže.

Ispred muzeja je amfiteatar u kom se održavaju predstave, književne večeri i kraći koncerti.