Blagodaran čovek
Duhovno vitalan i duševno senzibilan. On veruje u život, zna da je svako dobro delo temelj drugog dobrog dela
Nemoćan je čovek sam od sebe, moćan je samo s darovima što od Tvorca dobija. Šta bi on bez snage, uma, vida, mogućnosti da se razvija i da napreduje, bez moći da na Zemlji gospodari?!
Apostol Pavle, propovedajući o svojim stradanjima u apostolstvu i o tome kako je izbegao iz ruku onih koji su u Damasku namerili da ga uhapse, piše Korinćanima: „Ne koristi mi da se hvalim, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja... Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova.”
Razuman čovek vlada sobom. On zna šta je u njegovoj moći i odakle dolazi moć koju poseduje. Razum ga vodi da bude blagodaran.
Blagodarnost je zahvalnost za dobijene darove i za učinjeno dobro delo. To je jedna od najuzvišenijih ljudskih, hrišćanskih vrlina. Vrlina kojom se čovek ukrašava.
Blagodaran čovek je svesan sebe, zna vrednost darova koji se čoveku daju, s poštovanjem se odnosi prema podnetoj žrtvi, ističe učinjeno dobro delo, pruženu pomoć, delatnu reč... Zahvalan je za sve što ima. Zahvalan je na prilici da stekne to što ima...
Blagodaran čovek sa zahvalnošću prima darove, da bi ih umnožio i njima dobro delo na polzu učinio. On je radostan čovek. Stvaralački nastrojen i iskazan čovek. On se stalno oseća dužnim. I jeste – dužan je da umnožava talante, pošto ima uzvišeno pozvanje; dužan je da neprestano čini dobra dela.
Blagodaran čovek je – živ čovek. Duhovno vitalan i duševno senzibilan. On veruje u život, zna da je svako dobro delo temelj drugog dobrog dela. On zna svoje mesto u svetu i vidi delo drugih ljudi. Takav čovek je svetlost svetu.
Neblagodaran čovek je egocentrik, samoživ, ohol, gord. On sam sebe odseca sa loze dotoka životvornih sokova.
Težak je život na zemlji. Potrebna je žrtva. Teškoće uvećava to što je zemaljski svet obitavalište mnogih i raznih zlih duhova. Ljudi su upućeni da se u dobru ispomažu. Otuda u srpskom narodu jedan plemenit tradicionalni običaj: ljudi se dobrovoljno okupe radi ispomoći nekom čoveku ili da bi udruženim snagama učinili kakvo dobro delo od opšteg značaja. Taj običaj se zove – moba. Čovek čoveku, uglavnom, pomaže samo dok oseća da blagodarnosti ima za to svoje delo, za podnetu žrtvu. Retki su oni koji će ići dalje, a da neiskazanu blagodarnost neće doživeti kao atak na dostojanstvo ličnosti svoje.
Neblagodaran čovek gubi datu mu blagodat. U jednom mestu nadomak reke Drine bio je čovek koji se pročuo po kalemljenju voća. Niko u tom poslu nije bio uspešniji od njega. Koju god voćku okalemi, ona se primi. Ali desi se da se zbog toga on pogordi. Počne da priča: koje god drvo da okalemi, ima voćka da izraste. Kako je krenuo sa takvom pričom, tako je nestala data mu blagodat; od njegove ruke više nijedan kalem nije se primio.
Istaknuti ruski mislilac Ivan Iljin (1883–1954), promišljajući o svetu u kojem živi, piše: „Savremeno čovečanstvo ne ceni ono što mu je dato; ne vidi svoje prirodno i duhovno bogatstvo; ne izvlači iz svog unutarnjeg sveta ono što je u njega ugrađeno. Ono ne ceni unutarnju snagu duha, već spoljašnju vlast – tehničku i državnu. Ono neće da stvara, gradi i usavršava se, već da vlada, naređuje i uživa. I stoga je njemu uvek i svega malo: ono večno obračunava svoje ’gubitke’ i ropće. Ono je obuzeto pohlepom i zavišću i o zahvalnosti ne zna ništa.”
Napominje da svako mora da se nauči zahvalnosti i upućuje: „Potrebno je samo da otvorimo naše duhovno oko i pažljivo se zagledamo u život – i zapazićemo da nas svaki tren na neki način ispituje da li smo sazreli za zahvalnost i da li umemo da budemo zahvalni. Onaj ko izdrži ovaj ispit, taj je čovek budućnosti: on je pozvan da stvara novi svet i njegovu kulturu...”
Iljin zahvalnost ovako predočava: „To je odgovor živog, ljubećeg srca na dobročinstvo koje mu je učinjeno. Ono na ljubav odgovara ljubavlju, radošću na dobrotu, zračenjem na svetlost i toplinu, vernim služenjem na darovanu blagodat. Zahvalnost nema potrebu za verbalnim izjavama i ponekad je bolje da je čovek doživljava i ispoljava ćutke. Zahvalnost nije ni prosto priznavanje tuđeg dobročinstva; jer ozlojeđeno srce propraća takvo priznanje osećanjem uvređenosti, poniženosti ili čak žudnjom za osvetom. Ne, prava zahvalnost je radost i ljubav i potreba da se na dobro odgovori dobrim.”
Nažalost, dešava se i lažna blagodarnost. Sveti Jovan Kronštatski (1829–1908) to ovako objašnjava: „Lažna blagodarnost je kada, dobivši od Boga izobilne, nezaslužene duhovne i materijalne darove, jezikom blagodarimo Bogu na njima i upotrebljavamo ih samo za svoju korist ne deleći ih sa bližnjima; dobijaju ih i skrivaju u svojim riznicama, kovčezima, bibliotekama, lišavajući na taj način mnogo svoje braće duhovnog prosvećenja, utehe, pouke, ili ih pak lišavajući hrane, pića, odeće, doma, isceljenja u bolesti ili preseljenja iz jednog mesta u drugo, gde bi mogli da zarade sredstva za prehranu. Takva blagodarnost je lažna i bogoprotivna. To znači blagodariti jezikom, a na delu pokazati najveću neblagodarnost i zloćudnost. A koliko mnogo je onih što su tako blagodarni ili, bolje rečeno, neblagodarni!”
Najprijatnije čovekovo uzdarje jeste istinska blagodarnost. Reč „hvala”, ispunjena ljubavlju, u čovekovo srce blagodat neba spušta.
