Čuvari tajne kaljenja kose kovanice

Čuvene, britke i nelomljive kose kovanice, poznate „varcarke”, i tradicija kovanja kose sinonim su za Mrkonjić Grad, nekadašnji Varcar Vakuf. Zato smo se uputili u ovaj grad u Republici Srpskoj kako bismo zavirili u zanatske tajne koje čuvaju ovdašnji kovači.

Doskora je u gradu bilo preko trideset kovača, sada se broj sveo na nekoliko. Mi smo posetili radionicu Ahma Zonića u kojoj se, s kolena na koleno, već više vekova baštini umeće i prenosi porodično iskustvo tajne kovanja. U Ulici Petra Kočića u radionici zatičemo vitalnog osamdesetogodišnjeg Ahma, koji sa suprugom Bibom radi i živi od ovog zanata.

On kuje, a ona kali kose. Veština i umeće preneli su na sina Nermina i unuka, koji će nastaviti i očuvati zanat. Da bi opstali, počeli su izradu ručno kovanih ograda, koje su tražene po okolnim gradovima.

Tu u radionici uz kafu, okruženi kosama i raznim kovanim proizvodima, započinjemo priču sa majstorom.

– Počeo sam da radim od svoje 18. godine. Radio sam kod drugog da mi dadne šipku željeza kako bih mogao da napravim svoju kosu – kaže Ahma.

Kad je dobro ovladao zanatom, otvorio je sopstvenu kovačku radnju. U staroj kući, na tavanu, u jednom sepetu (pletenoj korpi) našao je na žutom papiru arapskim pismom ispisan tekst. Protumačio mu ga je hodža. Dokument star preko 150 godina bio je ugovor za izvoz 100 kosa kovanica u Tursku.

Radionica deda Ćamila i oca Ahmeta pominje se u austrougarskim knjigama, dok je njegova poznata u jugoslovenskim i knjigama privredne komore u Beogradu, Beču, Banjaluci, Sarajevu.

– Veština je kosu iskaliti, dobro otkovati i nasaditi. Tajna kose kovanice je u kaljenju – kaže majstor i dodaje da se ta veština ne odaje.

– Kod nas je za taj deo posla zadužena supruga, Biba. Ja pripremam kal, a ona ima dobro oko da prati boju i da je postepeno kali, po celoj dužini. Kaljenje se radi u letnjim mesecima kad su topli dani i visok vazdušni pritisak. To je letnji posao. Sve ostalo radimo u bilo koje godišnje doba u našoj radionici – objašnjava naš domaćin.

Poreklom iz Anadolije

Koliko zna, firma traje 500 godina bez gašenja, a usmerena je na seljaka. Jer ako seljak ima dobar, oštar – kako reče – halat, može sebi napraviti dobar proizvod. Sela su nekada bila široka, sad su se suzila. Nema više seljaka, nema potrebe ni za alatom jer nema ko da radi, a valja kaže ponavljati: „Jak seljak, poljoprivrednik – jaka država.”

Ovde su Rimljani bili, kopali rudu i topili gvožđe. Zatim Turci, a i njegova porodica vodi poreklo iz Turske, iz Anadolije.

Iskustvo je pokazalo da se od jednog proizvoda ne može živeti pa su vešte majstorske ruke izradile veliki broj raznovrsnih proizvoda.

– Ja tebi imam šta pokazat – kaže Ahma.

Odlazimo u odeljenje sa drvenim rafovima gde su uredno razvrstani i spakovani izrađeni proizvodi. Tek tu nastaje oduševljenje.

Pred očima nam se ukazaše: verige, krampovi, motike, ašovi, bosanski noževi – čakije – kuhinjski noževi, srpske i bosanske sekire, majstorske bradve, satare, grabulje, bukagije za pripinjanje konja, zvona za krave, tepsije za sačeve (svaka zvoni sa ehom ko zvono).

– Vidiš, ovde imam razne čekiće, makaze kovanice za orezivanje voća, druge za šišanje ovaca. Pravimo potkovice, obruče, kovane mašice... Babica za kovanje kose i klepac (specijalni čekić za otkivanje). Znaš li šta je ono, daj ga slobodno: klin čuvar za krave, zvekir za vrata – pokazuje Ahmo asortiman svojih proizvoda.

Nikad bez posla

– E sad ovo da ti pokažem. Ovo ti je kovana brava. Nju ne može svako da otključa. Svaka ima svoj ključ. A znaš li sad ovo za šta je? To je halat za izvlačenje balvana iz šume sa konjima. Kad sam besposlen, ne pravim kose, ja izrađujem ove proizvode, tako da od ovoliko različitih stvari uvek neko nađe nešto za sebe, a porodica od tih para može da živi.

Što se tiče izrade kosa, saznajemo da se proces sastoji od dvadeset jedne operacije. Prvo se razmeri težina u odnosu na dužinu kose, zavisno od toga za koji je kraj. Na primer, za Srbiju se prave duže kose jer su livade ravne, a trava mekša, za Bosnu idu kraće kose. Slabo se čujemo od zvuka šlajferice kojom Nermin dovršava ogradu u dvorištu.

Na 700 stepeni temperature ugreje se metal koji tako usijan ide kroz čekić, gde se tanji. Ta operacija zove se „potezanje kose” – izvlačenje iz šipke, motanje nokta, zatim idu ostale: zanoživanje, izvlačenje pete, rubljenje, razbijanje, čišćenje, poliranje, kaljenje, otpuštanje, ravnanje, otkivanje, nasađivanje i razmeravanje za kosača. Dobra kosa mora imati dobar brus (kamena alatka za oštrenje).

Majstor je ponosan i na svoje sekire jer njima: „Moreš rušiti šumu, tesati, cepati drva, što god hoćeš a i dugo će trajati.”

Na rastanku smo od Ahma dobili po suvenir, malu bosansku čakiju. Rastasmo se uz srdačan stisak ogrubele kovačke ruke, poželevši kovaču dobro zdravlje i još mnogo izrađenih kosa koje se prodaju po celom svetu.