Чувари тајне каљења косе кованице

Чувене, бритке и неломљиве косе кованице, познате „варцарке”, и традиција ковања косе синоним су за Мркоњић Град, некадашњи Варцар Вакуф. Зато смо се упутили у овај град у Републици Српској како бисмо завирили у занатске тајне које чувају овдашњи ковачи.

Доскора је у граду било преко тридесет ковача, сада се број свео на неколико. Ми смо посетили радионицу Ахма Зонића у којој се, с колена на колено, већ више векова баштини умеће и преноси породично искуство тајне ковања. У Улици Петра Кочића у радионици затичемо виталног осамдесетогодишњег Ахма, који са супругом Бибом ради и живи од овог заната.

Он кује, а она кали косе. Вештина и умеће пренели су на сина Нермина и унука, који ће наставити и очувати занат. Да би опстали, почели су израду ручно кованих ограда, које су тражене по околним градовима.

Ту у радионици уз кафу, окружени косама и разним кованим производима, започињемо причу са мајстором.

– Почео сам да радим од своје 18. године. Радио сам код другог да ми дадне шипку жељеза како бих могао да направим своју косу – каже Ахма.

Кад је добро овладао занатом, отворио је сопствену ковачку радњу. У старој кући, на тавану, у једном сепету (плетеној корпи) нашао је на жутом папиру арапским писмом исписан текст. Протумачио му га је хоџа. Документ стар преко 150 година био је уговор за извоз 100 коса кованица у Турску.

Радионица деда Ћамила и оца Ахмета помиње се у аустроугарским књигама, док је његова позната у југословенским и књигама привредне коморе у Београду, Бечу, Бањалуци, Сарајеву.

– Вештина је косу искалити, добро отковати и насадити. Тајна косе кованице је у каљењу – каже мајстор и додаје да се та вештина не одаје.

– Код нас је за тај део посла задужена супруга, Биба. Ја припремам кал, а она има добро око да прати боју и да је постепено кали, по целој дужини. Каљење се ради у летњим месецима кад су топли дани и висок ваздушни притисак. То је летњи посао. Све остало радимо у било које годишње доба у нашој радионици – објашњава наш домаћин.

Пореклом из Анадолије

Колико зна, фирма траје 500 година без гашења, а усмерена је на сељака. Јер ако сељак има добар, оштар – како рече – халат, може себи направити добар производ. Села су некада била широка, сад су се сузила. Нема више сељака, нема потребе ни за алатом јер нема ко да ради, а ваља каже понављати: „Јак сељак, пољопривредник – јака држава.”

Овде су Римљани били, копали руду и топили гвожђе. Затим Турци, а и његова породица води порекло из Турске, из Анадолије.

Искуство је показало да се од једног производа не може живети па су веште мајсторске руке израдиле велики број разноврсних производа.

– Ја теби имам шта показат – каже Ахма.

Одлазимо у одељење са дрвеним рафовима где су уредно разврстани и спаковани израђени производи. Тек ту настаје одушевљење.

Пред очима нам се указаше: вериге, крампови, мотике, ашови, босански ножеви – чакије – кухињски ножеви, српске и босанске секире, мајсторске брадве, сатаре, грабуље, букагије за припињање коња, звона за краве, тепсије за сачеве (свака звони са ехом ко звоно).

– Видиш, овде имам разне чекиће, маказе кованице за орезивање воћа, друге за шишање оваца. Правимо потковице, обруче, коване машице... Бабица за ковање косе и клепац (специјални чекић за откивање). Знаш ли шта је оно, дај га слободно: клин чувар за краве, звекир за врата – показује Ахмо асортиман својих производа.

Никад без посла

– Е сад ово да ти покажем. Ово ти је кована брава. Њу не може свако да откључа. Свака има свој кључ. А знаш ли сад ово за шта је? То је халат за извлачење балвана из шуме са коњима. Кад сам беспослен, не правим косе, ја израђујем ове производе, тако да од оволико различитих ствари увек неко нађе нешто за себе, a породица од тих пара може да живи.

Што се тиче израде коса, сазнајемо да се процес састоји од двадесет једне операције. Прво се размери тежина у односу на дужину косе, зависно од тога за који је крај. На пример, за Србију се праве дуже косе јер су ливаде равне, а трава мекша, за Босну иду краће косе. Слабо се чујемо од звука шлајферице којом Нермин довршава ограду у дворишту.

На 700 степени температуре угреје се метал који тако усијан иде кроз чекић, где се тањи. Та операција зове се „потезање косе” – извлачење из шипке, мотање нокта, затим иду остале: заноживање, извлачење пете, рубљење, разбијање, чишћење, полирање, каљење, отпуштање, равнање, откивање, насађивање и размеравање за косача. Добра коса мора имати добар брус (камена алатка за оштрење).

Мајстор је поносан и на своје секире јер њима: „Мореш рушити шуму, тесати, цепати дрва, што год хоћеш а и дуго ће трајати.”

На растанку смо од Ахма добили по сувенир, малу босанску чакију. Растасмо се уз срдачан стисак огрубеле ковачке руке, пожелевши ковачу добро здравље и још много израђених коса које се продају по целом свету.