Paja Patak protiv nacizma
Ako je pre osamdeset godina jedan Donald pokušao da pruži ruku tobožnjeg drugarstva celom prostoru Južne Amerike, danas jedan novi Donald pokušava da učini Ameriku „opet velikom”, da sagradi zid i uvede visoke carine
Postoji jedan aksiom umetničke kritike po kome je određeno umetničko delo iz prošlosti aktuelno u sadašnjem trenutku. Ono odoleva zubu vremena pa ga neretko možemo naći u tekstovima posvećenim godišnjicama velikih dela. U tom kontekstu možemo reći da je ovo godina kada slavimo osamdeseti rođendan jednog filma koji je imao veliki uticaj na geopolitičku klimu kraja Drugog svetskog rata, a koji je i danas neobično aktuelan, ali i devedeseti rođendan Paje Patka, koji je svoje domaće ime dobio upravo od prevodioca kuće „Politika”.
Diznijev film „Tri kabaljerosa” završen je 1944. godine u režiji Norma Fergusona. Bio je deo projekta tadašnje američke vlade koji je trajao od 1941. godine sve do kraja Drugog svetskog rata, a nastojao je da ojača susedske veze i zaustavi prodor nacističke propagande u geopolitički i kulturni prostor Južne Amerike, koji je bio otvoren prema svim vrstama spoljnih uticaja.
Čovek koji je u ime vlade direktno sarađivao s Voltom Diznijem na ovom projektu bio je Nelson Rokfeler, koji je zamolio Diznija da ode u Južnu Ameriku i sa poda južnoamerikanstva pokupi mrvice autentičnosti i donese ih u studio kako bi priča imala dodatnu težinu. Ovaj je to učinio, pa je sa kreativnim timom jedno vreme boravio u Brazilu. Kada je konačno pušten u bioskope, film „Tri kabaljerosa” je predstavljao određenu vrstu subverzije, jer se, pored animiranih sekvenci, sastojao i od igranih delova, sa živim glumcima, u kome su južnoameričke pevačice i glumice imale značajne uloge, ponekad i u kupaćim kostimima. Premijera se desila u decembru 1944. godine u Meksiko Sitiju, a recenzije su, za razliku od većine drugih Diznijevih crtanih filmova, bile negativne.
Glavni lik filma je Paja Patak, kome je to bila desetogodišnjica pojavljivanja na ekranima, što je Dizni pametno iskoristio da osnaži strukturu zapleta. A on je jednostavan: Paja za deseti rođendan dobija poklone od svojih južnoameričkih prijatelja, a mi prisustvujemo činu otvaranja tih poklona. Prvi poklon je filmski projektor kroz koji učimo o papigi ari. Naredni poklon je knjiga koju je Paji poklonio Hoze Karioka, govori o Baiji, jednoj od brazilskih država. Hoze nakon toga smanjuje Paju tako da zajedno mogu ući u samu knjigu (Luis Kerol se smeška u pozadini tog malog fantazma). Posle putovanja, Paja shvata da je premali kako bi otvorio treći poklon. Prijatelj mu pokazuje kako da koristi magiju ne bi li se vratio u normalnu veličinu (Luis Kerol se sada već mršti u pozadini fantazma). Kada je poklon konačno otvoren, Paja upoznaje Pančita Pistolesa, meksičkog petla, i sve je spremno za svečani čin imenovanja družine Tri kabaljerosa. Petao na kraju daje Paji meksički poklon, pinjatu, koju Paja nekako pokušava shvatiti, ali ona mu izmiče. Proslava se završava tako što se glavni junak zapali petardama koje su upaljene Hozeovom cigaretom.
Kakav je bio uticaj ovog filma na južnoameričko društvo? O tome je jako teško govoriti. Kada pričamo o određenom delu, uvek bi prvo trebalo uzeti u obzir mesto i vreme u kome je ono nastajalo. Kritičari su se složili da je ovaj film bio suviše politizovan, da su ideološke namere ugušile zaigranost kreacije, Diznijev zaštitni znak. Svakako treba reći da su „Tri kabaljerosa” imala mnogo više uspeha u Južnoj Americi od prethodnih Diznijevih projekata slične namere. Međutim, ako uzmemo u obzir činjenicu da je veliki broj nacističkih lidera na kraju rata našao utočište baš u Južnoj Americi, shvatićemo bezazlenost jednog takvog pokušaja. Drugim rečima, mladi Paja Patak nije imao mnogo izgleda u ovoj borbi. Bez obzira na dva vredna pomoćnika, na svu snagu imena Volta Diznija, bilo je nemoguće napraviti bilo kakvu vrstu značajnijeg uticaja u jednom tako kulturno, društveno i geopolitički heterogenom prostoru. Raspršenost narativa „Tri kabaljerosa” (polifonije animacije i stvarne glume, sumanuto smenjivanje muzike, slike i događaja, forsiranje južnoamerikanstva) samo doprinosi osećaju uzaludnosti, od koga se u ovom filmu teško beži.
Osamdeset godina kasnije, evo nas na istom mestu, ali su uloge nešto drugačije. Paja Patak je starac od devedeset leta, pregažen terorom uloge koju nije birao, koja mu je na rođenju data, posrće, kezi se sa ekrana bezvoljno. Tu su i ostali akteri, Amerika, Meksiko, posrednici i predsednici, tajni dekreti i javne vlade. Nedavno završeni američki izbori su pokazali da je Amerika odlučila da Donald Tramp u naredne četiri godine vodi njihovu zemlju, što i te kako ima veze sa Meksikom, kabaljerosima i pinjatom. Tokom prethodnog predsedničkog mandata Tramp je bio jako ozbiljan u nameri da podigne zid između Amerike i Meksika, što je tumačeno na različite načine. Jedna od prvih odluka u novom mandatu jeste obećanje da će, zbog migracije i kriminala, uskoro uvesti carinu od 25 odsto na sve proizvode iz Meksika.
Ako je pre osamdeset godina jedan Donald (Paja Patak je u originalu Donald Duck) pokušao da uspostavi neku vrstu ideološke kontrole nad južnoameričkim prostorom (Luj Altiser nas opominje da su crtani filmovi značajan deo ideološkog državnog aparata), da spreči prodor nacizma u komšijsko dvorište, pruži ruku tobožnjeg drugarstva ne samo Hoze Karioki i Pančitu Pistolesu nego i celom prostoru Južne Amerike, danas jedan novi Donald pokušava da učini Ameriku „opet velikom”, da sagradi zid i uvede visoke carine.
Važne stvari se dešavaju tiho, iza kulisa, tamo gde pogled teško doseže. Vidimo kako je američka vlada pre osamdeset godina koristila Diznija da proširi svoj uticaj. Nešto kasnije, britanski „Cipelići” su bili prvi crtani film Zapada koji je probio debeli štit Istoka, ušavši duboko iza Velikog zida, sve do Sovjetskog Saveza. Iako se značaj crtanog filma nikada ne sme prenebregnuti, jer sadašnja deca su budući vladari, u naše vreme je nemoguće zamisliti državu koja bi sa neprijateljima i saveznicima komunicirala na taj način. Još je teže zamisliti političku svest (ma koliko ideološki obojena i dvosmislena bila) koja može poverovati da jedan crtani film ima snagu da uobliči stvarnost.
