Паја Патак против нацизма
Ако је пре осамдесет година један Доналд покушао да пружи руку тобожњег другарства целом простору Јужне Америке, данас један нови Доналд покушава да учини Америку „опет великом”, да сагради зид и уведе високе царине
Постоји један аксиом уметничке критике по коме је одређено уметничко дело из прошлости актуелно у садашњем тренутку. Онo одолева зубу времена па га неретко можемо наћи у текстовима посвећеним годишњицама великих дела. У тoм контексту можемо рећи да је ово година када славимо осамдесети рођендан једног филма који је имао велики утицај на геополитичку климу краја Другог светског рата, а који је и данас необично актуелан, али и деведесети рођендан Паје Патка, који је своје домаће име добио управо од преводиоца куће „Политика”.
Дизнијев филм „Три кабаљероса” завршен је 1944. године у режији Норма Фергусона. Био је део пројекта тадашње америчке владе који је трајао од 1941. године све до краја Другог светског рата, а настојао је да ојача суседске везе и заустави продор нацистичке пропаганде у геополитички и културни простор Јужне Америке, који је био отворен према свим врстама спољних утицаја.
Човек који је у име владе директно сарађивао с Волтом Дизнијем на овом пројекту био је Нелсон Рокфелер, који је замолио Дизнија да оде у Јужну Америку и са пода јужноамериканства покупи мрвице аутентичности и донесе их у студио како би прича имала додатну тежину. Овај је то учинио, па је са креативним тимом једно време боравио у Бразилу. Када је коначно пуштен у биоскопе, филм „Три кабаљероса” је представљао одређену врсту субверзије, јер се, поред анимираних секвенци, састојао и од играних делова, са живим глумцима, у коме су јужноамеричке певачице и глумице имале значајне улоге, понекад и у купаћим костимима. Премијера се десила у децембру 1944. године у Мексико Ситију, а рецензије су, за разлику од већине других Дизнијевих цртаних филмова, биле негативне.
Главни лик филма је Паја Патак, коме је то била десетогодишњица појављивања на екранима, што је Дизни паметно искористио да оснажи структуру заплета. А он је једноставан: Паја за десети рођендан добија поклоне од својих јужноамеричких пријатеља, а ми присуствујемо чину отварања тих поклона. Први поклон је филмски пројектор кроз који учимо о папиги ари. Наредни поклон је књига коју је Паји поклонио Хозе Кариока, говори о Баији, једној од бразилских држава. Хозе након тога смањује Пају тако да заједно могу ући у саму књигу (Луис Керол се смешка у позадини тог малог фантазма). После путовања, Паја схвата да је премали како би отворио трећи поклон. Пријатељ му показује како да користи магију не би ли се вратио у нормалну величину (Луис Керол се сада већ мршти у позадини фантазма). Када је поклон коначно отворен, Паја упознаје Панчита Пистолеса, мексичког петла, и све је спремно за свечани чин именовања дружине Три кабаљероса. Петао на крају даје Паји мексички поклон, пињату, коју Паја некако покушава схватити, али она му измиче. Прослава се завршава тако што се главни јунак запали петардама које су упаљене Хозеовом цигаретом.
Какав је био утицај овог филма на јужноамеричко друштво? О томе је јако тешко говорити. Када причамо о одређеном делу, увек би прво требало узети у обзир место и време у коме је оно настајало. Критичари су се сложили да је овај филм био сувише политизован, да су идеолошке намере угушиле заиграност креације, Дизнијев заштитни знак. Свакако треба рећи да су „Три кабаљероса” имала много више успеха у Јужној Америци од претходних Дизнијевих пројеката сличне намере. Међутим, ако узмемо у обзир чињеницу да је велики број нацистичких лидера на крају рата нашао уточиште баш у Јужној Америци, схватићемо безазленост једног таквог покушаја. Другим речима, млади Паја Патак није имао много изгледа у овој борби. Без обзира на два вредна помоћника, на сву снагу имена Волта Дизнија, било је немогуће направити било какву врсту значајнијег утицаја у једном тако културно, друштвено и геополитички хетерогеном простору. Распршеност наратива „Три кабаљероса” (полифоније анимације и стварне глуме, сумануто смењивање музике, слике и догађаја, форсирање јужноамериканства) само доприноси осећају узалудности, од кога се у овом филму тешко бежи.
Осамдесет година касније, ево нас на истом месту, али су улоге нешто другачије. Паја Патак је старац од деведесет лета, прегажен терором улоге коју није бирао, која му је на рођењу дата, посрће, кези се са екрана безвољно. Ту су и остали актери, Америка, Мексико, посредници и председници, тајни декрети и јавне владе. Недавно завршени амерички избори су показали да је Америка одлучила да Доналд Трамп у наредне четири године води њихову земљу, што и те како има везе са Мексиком, кабаљеросима и пињатом. Током претходног председничког мандата Трамп је био јако озбиљан у намери да подигне зид између Америке и Мексика, што је тумачено на различите начине. Једна од првих одлука у новом мандату јесте обећање да ће, због миграције и криминала, ускоро увести царину од 25 одсто на све производе из Мексика.
Ако је пре осамдесет година један Доналд (Паја Патак је у оригиналу Donald Duck) покушао да успостави неку врсту идеолошке контроле над јужноамеричким простором (Луј Алтисер нас опомиње да су цртани филмови значајан део идеолошког државног апарата), да спречи продор нацизма у комшијско двориште, пружи руку тобожњег другарства не само Хозе Кариоки и Панчиту Пистолесу него и целом простору Јужне Америке, данас један нови Доналд покушава да учини Америку „опет великом”, да сагради зид и уведе високе царине.
Важне ствари се дешавају тихо, иза кулиса, тамо где поглед тешко досеже. Видимо како је америчка влада пре осамдесет година користила Дизнија да прошири свој утицај. Нешто касније, британски „Ципелићи” су били први цртани филм Запада који је пробио дебели штит Истока, ушавши дубоко иза Великог зида, све до Совјетског Савеза. Иако се значај цртаног филма никада не сме пренебрегнути, јер садашња деца су будући владари, у наше време је немогуће замислити државу која би са непријатељима и савезницима комуницирала на тај начин. Још је теже замислити политичку свест (ма колико идеолошки обојена и двосмислена била) која може поверовати да један цртани филм има снагу да уобличи стварност.
