Heroina ruske psihoanalize

Sabina Nikolajevna Špilrajn je van svake sumnje izuzetna pojava u istoriji psihoanalize. Pored glasovitih ženskih figura koje su aktivno pripadale frojdovskom pokretu u najširem smislu, ističu se imena poput Eme Ekštajn, Helen Dojč, Mari Bonapart, Ane Frojd, Lu Andreas Salome, Melani Klajn, Rut Brunsvik itd. Ova znamenita ruska Jevrejka se posebno izdvajala svojim autentičnim duhom, emocionalnom intuicijom, retkom inteligencijom i stvaralačkom imaginacijom – uzornom muzičkom kulturom i, naposletku, ranjivom dušom. Posle svih naknadnih saznanja, ostavila je neizbrisiv trag u razumevanju, tumačenju i kliničkoj primeni onog doktrinarno najvrednijeg što ga u celini baštini Frojdova psihoanaliza i Jungova kompleksna analitička psihologija.

Rođena je 7. novembra 1885. godine u Rostovu na Donu. Bila je najstarija od petero dece u porodici ruskih Jevreja. Njen otac Naftul Špilrajn, po struci agronom, važio je za uglednog i uspešnog trgovca, a majka Emilija bila je zubni lekar po obrazovanju mada se tokom života nije preterano bavila profesijom za koju se školovala. Sabinin deda i pradeda po majci su bili rabini. Deda je školovao njenu majku, koja se odlikovala visokom inteligencijom, a iznad svega muzičkim talentom.

Njeni roditelji su se isticali rigidnom strogošću u svakodnevnom ophođenju. Decu su podvrgavali vrlo surovom vaspitanju. Očeve upadljive sadističke sklonosti i nimalo nežna majka Emilija svesno su izabrali represivni kulturni model odgajanja dece, pribegavajući često ne samo mentalnom nego i fizičkom zlostavljanju. Uprkos takvoj torturi, majka Emilija je poseban trud uložila u njihovo obrazovanje. Uz prisustvo i pomoć kućne dadilje i guvernante, sva njena deca su stekla univerzitetske diplome.

Zbližavanje s Jungom

Sabina je bila neobično delikatna i osetljiva devojčica. Od ranog detinjstva su je pratile česte bolesti. Od svoje šeste godine je vredno učila nemački i francuski. Naime, porodični dogovor je bio da se svaki dan u nedelji govori nekim drugim jezikom – najpre bi se krenulo od ruskog, a zatim engleskog, nemačkog, francuskog i ponovo ukrug. U desetoj godini Sabina Špilrajn se upisuje u žensku gimnaziju, a maturu je položila s odličnim uspehom 1904. godine. Odrastala je s braćom: Janom, Isakom i Emilom (sva trojica su stradali u staljinističkim čistkama) i sestrom Emilijom. Tek što je navršila petnaest godina, od tifusa joj umire njena šest godina mlađa sestra Emilija. Pored svih ranijih ožiljaka na duši, ovaj je bio najdramatičniji trenutak u njenoj ranoj mladosti.

Posle iznenadne smrti mlađe sestre, Sabinino zdravlje se ozbiljno pogoršalo. U godini punoletstva je doživela nervni slom, odnosno teži oblik histerije čije su spoljne manifestacije bile u znaku raznovrsnih tikova i grimasa i maničnog smeha i plača. Nakon neuspešnog oporavka u nekoliko sanatorijuma, hospitalizovana je u glasovitu duševnu bolnicu „Burgholcli”, nedaleko od Ciriha, avgusta 1904.

Preteča Frojdove psihoanalize Ojgen Blojler vodio je terapijsku zajednicu u pomenutoj ustanovi s preciznom agendom društvenih aktivnosti koje su obuhvatale sticanje različitih veština, kao što su baštovanstvo, gluma, posećivanje i slušanje popularnih predavanja iz različitih oblasti nauke. Prvi Blojlerov pomoćnik je bio Karl Gustav Jung, koji će nešto kasnije biti imenovan za njegovog zamenika.

Ubrzo po prijemu u bolnicu „Burgholcli”, Sabina Špilrajn se vrlo emotivno zbližila s Jungom, a onda mu se i poverila kako ju je otac u detinjstvu često fizički zlostavljao. Inače, tokom boravka u znamenitoj bolničkoj ustanovi, vrlo brzo je ispoljila snažna osećanja prema Jungu. Maštala je o tome da imaju zajedničko dete, odnosno sina koji bi se zvao Zigfrid. Česta viđenja s Jungom je opisala kao „nezaboravnu romansu”. Džon Launer u svojoj poznatoj monografiji o Sabini Špilrajn posle analize njenih dnevnika zaključuje da su upražnjavali dogovorena intimna druženja koja su bila isključivo platonskog karaktera. Reč je, po svemu sudeći, o posledicama ranog traumatskog iskustva s ocem tiraninom. Naime, Sabina se žalila Jungu da je nemilosrdno razdiru mazohističke fantazije o prebijanju. Posle ovog saznanja, Ojgen Blojler je zabranio bilo kakav kontakt pacijentkinje s članovima porodice, a pre svega s njenim ocem i braćom. Uprkos pomenutim okolnostima, Sabina se u oktobru iste godine vrlo brzo oporavlja, upisuje studije medicine na Ciriškom univerzitetu, ali je već tokom prvih godina studija bila upoznata s Jungovom istraživačkom laboratorijom i pritom mu pomagala u izradi testova asocijacije „kritičnih” reči, koji su bili podešeni za precizniju dijagnozu ukupnog duševnog stanja pacijenta.

Studije medicine je pohađala od juna 1905. do januara 1911. godine. Sabinina rukopisna zaostavština i dnevnici su slučajno pronađeni u podrumskim prostorijama Instituta „Ruso” u Ženevi 1974. godine. Sačuvani su svi njeni objavljeni i neobjavljeni radovi koji svedoče o Sabininom originalnom doprinosu psihoanalizi, njenom neposrednom uticaju, koji je, blagodareći autentičnim idejama, izvršila na Frojda i Junga. Pored ostalog, pronađeni dnevnici nas obaveštavaju o širokom dijapazonu njenih interesovanja: od filozofije, religije, ruske književnosti, pa sve do evolucione biologije. Pod mentorstvom Ojgena Blojlera, a potom i Karla Gustava Junga, Špilrajnova je okončala doktorsku disertaciju O psihološkom sadržaju jednog slučaja shizofrenije. Reč je o prvoj klasičnoj kliničkoj studiji slučaja na primeru shizofreno obolele osobe. Jung joj je bio od posebne pomoći tokom izrade teze. U pomenutom radu je obrazložila etiološke činioce psihotičnog straha od seksualnog odnosa, dovodeći ga u vezu s pacijentovom zebnjom od raspada ličnosti. Doktorat je objavljen u znamenitom časopisu Jahrbuch für psihoanalitische und psihopatalogishe Forschungen. Odmah po diplomiranju je napustila Cirih s namerom da ostvari samostalnu karijeru psihoanalitičara u praktičnom smislu. Odlazi u Beč 1912. godine, postaje članica Bečkog psihoanalitičkog društva i udaje se za ruskog Jevrejina, lekara Pavela Šeftela. Naredne godine je rodila kćerku Renatu.

Posle ovako dugog boravka u Cirihu i Beču, 1923. godine se vraća u Moskvu, a potom i u rodni Rostov na Donu. U saradnji s Verom Šmit osniva dečju psihijatrijsku kliniku koju su hospitalizovana deca prozvala „Belom sobom”. Naime, nameštaj i zidovi su bili beli, kao simboli svetlosti, optimizma i radosti. Nažalost, sovjetske vlasti su zabranile rad ove klinike s optužbom da se nad decom sprovodi seksualno nasilje. Isti slučaj se dogodio i sa psihoanalitičkom praksom koja je takođe stavljena van zakona. Pored svih ovih tragičnih događaja, Sabina Špilrajn ne odustaje od praktikovanja psihoanalize. U međuvremenu je rodila drugu kćerku – Evu.

Uprkos svemu, Sabina Špilrajn, „zaboravljena pionirka psihoanalize”, ostaće upamćena po svom znamenitom spisu Destrukcija kao uzrok postajanja, koji će poslužiti Sigmundu Frojdu da formuliše svoju teoriju o nagonu smrti. Njena prethodna istraživanja fenomena mazohizma su dovela do temeljnog stanovišta o nagonu smrti. Naime, osnovna teza Špilrajnove je da postoji prethodno mi-iskustvo koje je u suprotnosti sa ja-iskustvom, što je u tesnoj vezi s autodestruktivnim „egom”. Istovremeno, autodestrukcija „ega” i regresija na mi-iskustvo ima pozitivnu ulogu u prosocijalnom razvoju i napretku kulture. Tvrdila je da seksualni nagon ima izraženu sadističku dimenziju i da je u osnovi destruktivan. Utoliko je imala oprečno stanovište u odnosu na Frojda, koji je smatrao da eros i tanatos proishode iz načela zadovoljstva i, za razliku od Špilrajnove, nije ih smatrao kontradiktornim.

Danas se može s pravom konstatovati da je ruska psihoanalitičarka rodonačelnica dečje psihologije, a ne Ana Frojd ili Melani Klajn. Dok je Ana Frojd svoje prve radove iz dečje psihologije objavila tek 1922. godine, Špilrajnova je do 1913. imala već desetak zapaženih radova. Za razliku od Frojda, u svom čuvenom radu Poreklo dečjeg govora „tata” i „mama” tvrdila je da beba izražava primarnu potrebu za „taktilnim druženjem”. Pre svega kroz fizičke pokrete, izraze lica, glasno oglašavanje i dobro poznati dečji plač. Za razliku od Sabine, Frojd je tumačeći takva ponašanja imao na umu izraziti dečji autizam.

Stradanje

Najnovija istraživanja govore o tome da je Sabina Špilrajn ozbiljno doprinela i Jungovom znamenitom pojmovniku: anime, persone, transfera i kontratransfera, prirode erosa i nesvesnog, kao i razumevanja mitologije uopšte. Pored ostalog, Špilrajnova je anticipirala važnost sisanja bebe i pritom otvorila put teoriji Melani Klajn o dobroj i lošoj dojki. Uostalom, ona je presudno uticala na Žana Pijažea i njegov pogled na razvoj dečjeg govora. Svoja produbljena znanja i kliničko iskustvo iz psihoanalize nesebično je prenosila na Lava Vigotskog i Lavrentija Luriju.

Uprkos činjenici da je bila u prilici da čuje najstrašnija svedočanstva o nacističkim zločinima, ali i savete bliskih prijatelja da se skloni iz rodnoga grada na neko bezbednije mesto, za nevolju, na sva ta upozorenja Špilrajnova je ostala nema. Naprosto, nije mogla poverovati da takva zverstva može da čini nemački narod, koji je, uzgred budi rečeno, iznedrio mnoge genijalne naučnike, pisce, kompozitore i filozofe.

Poslednji put je viđena avgusta 1942. u koloni rostovskih Jevreja, s obe kćeri koje je držala za ruke. Ubijena je u lokalnoj sinagogi zajedno s njenom decom, Evom i Renatom, od strane pripadnika nacističke Ajnzacgrupe, specijalne SS jedinice za likvidaciju Jevreja. Bio je to završni čin svekolikog egzistencijalnog tragizma rusko-jevrejske porodice Špilrajn i Sabine Nikolajevne Špilrajn – po mnogo čemu jedne od najzanimljivijih i najumnijih žena u dvadesetom veku.