Sovina kula kao inspiracija
Budući arhitekta kog smo sreli na Paliću, kaže da je na našem Institutu za dva meseca stekao više znanja o praksi nego u dosadašnjim studijama. Raduje ga najava obnove Kule Bogojvar ili prvog olimpijskog hotela
Tunižanin Nur Tuati iz Sidi Bu Saida student je treće godine arhitekture na univerzitetu svojoj zemlji, a trenutno je na šestomesečnom fakultativnom i studijskom boravku u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije. Za obavezan tečaj upoznavanja neke od stranih arhitektura izabrao je našu, a sreli smo ga na Paliću čijim je zdanjima impresioniran.
U velikoj mešavini arhitektonskih stilova koje je otkrio u Beogradu i Srbiji, poseban biser su očuvana zdanja secesije koja su bila začetak banjskog turizma u jedinstvenom parku na jezeru nadomak Subotice. Posebno je na njega utisak ostavila Sovina kula ili Vila Bogojvar sagrađena u stilu švajcarske secesije, sa dekorativnim krovom od biber crepa, koja je otvorena 1891. godine, i pre nego što su glavne zgrade banjske secesije svečano otvorene 1912. godine.
Čitajući zajedno sa nama velike turističke panoe ispred zatvorene Sovine kule, još više je, kaže, impresioniran kada saznaje da je ovo bio „prvi olimpijski hotel”. Naime, poznati plemić Lajoš Vermeš je je 1880. osnovao „Subotičko gimnastičko društvo”, kao i Palićke olimpijske igre koje su uvrstile u takmičenja i pentatlon ili antičke borilačke veštine poput bacanja koplja ili diska, dve i po decenije pre svetskih olimpijskih igara. Da bi igre imale gde da se održavaju u svoj voćnjak je postavio fiskulturne sprave i atletske staze, počeo da gradi objekte za sportska takmičenja, a kuli Bogojvar je bila namenjena uloga prvog olimpijskog hotela u Evropi, nastalog daleko pre uspostavljanja svetskih, modernih olimpijskih igara 1896. godine. Između dva svetska rata u Bogojvaru je boravilo nekoliko stanara, a posle Drugog svetskog rata kula je napuštena i zapuštena. Kako saznajemo u Javnom preduzeću „Park Palić”, projekat njene obnove je završen i čeka se da gradske i republičke vlasti odobre sredstva.
Kako priča Nur, na našem Institutu za arhitekturu upoznavao se sa odnosom funkcionalnosti i i estetike, kao i odnosom istorije i arhitekture. Trag različitih civilizacija i raznih epoha je karakterističan az arhitekturu Srbije, od praistorijske, srednjevekovne srpske, preko osmanske i austrougarske, kako zapaža. Saznao je u diskusijama mnogo o arhitekturi Beograda i prostornom planiranju.
„U vašoj arhitekturi ima mnogo drveta, što na našem afričkom toplom podneblju ne bi bilo izdržljivo. Na naše gradove najveći uticaj ostavile su arapska i francuska kolonijalna arhitektura. Ono što mi se dopalo ovde, jeste da se stambeni blokovi planiraju i grade uz mnogo zelenila. Naučio sam da je važno da stanovanje bude i funkcionalno i lepo. Za par meseci u Beogradu, koliko sam do sada tu, što se prakse tiče kao arhitekta sam naučio više nego u dosadašnjim studijama, u velikoj meri zahvaljujući profesoru dr Božidaru Maniću”, kako kaže naš sagovornik.
Nur nam se pohvalio i da je, zahvaljujući profesorki Mileniji Marušić dobio 22 knjige od raznih autora u Institutu za arhitekturu, sa tekstovima i na srpskom i na engleskom jeziku, jer su videli, kaže, da voli da crta i projektuje „onako kako su srpske arhitekte to činile”.
Sa Nurom smo se rastali kod Ženskog štranda na jezeru, kupališta projektovanog 1845. koje je želeo da obiđe. Drvena građevina boje opeke sakrivala je kupačice od pogleda i bila je na drvenim stubovima. Preko mostića se ulazi u polukružno kupalište u kom su bile svlačionice, danas je restoran. A, s druge strane izlazi na čuvenu terasu sa pogledom na jezero za koje se veruje da je ostatak Panonskog mora.
Uveo tramvaj i fudbal
Vermeš je 1897. uložio značajna sredstva u gradnju tramvajske pruge između Subotice i Palića. Kralj Aleksandar I Karađorđević postavio ga je za dvorskog učitelja mačevanja. Jedan od Vermešovih učenika bio je i Gustav Šimoković koji je znanje preneo svetskom prvaku u rvanju Sretenu Damjanoviću, treneru Davora Štefaneka, našeg osvajača olimpijskog zlata. Igre na Paliću su se odigravale do Prvog svetskog rata, a njihov takmičar Đuro Stantić je sa prvih svetskih olimpijskih igara u Atini 1906. doneo medalju. Na Topčiderskim sportskim igrama 1900. članovi subotičkog društva su predstavili srpskoj publici jedan novi sport – fudbal. Lajoš Vermeš radio je neumorno na tome da sport bude dostupan svima, da ne bude samo privilegija bogatih.
