Совина кула као инспирација
Будући архитекта ког смо срели на Палићу, каже да је на нашем Институту за два месеца стекао више знања о пракси него у досадашњим студијама. Радује га најава обнове Куле Богојвар или првог олимпијског хотела
Тунижанин Нур Туати из Сиди Бу Саида студент је треће године архитектуре на универзитету својој земљи, а тренутно је на шестомесечном факултативном и студијском боравку у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. За обавезан течај упознавања неке од страних архитектура изабрао је нашу, а срели смо га на Палићу чијим је здањима импресиониран.
У великој мешавини архитектонских стилова које је открио у Београду и Србији, посебан бисер су очувана здања сецесије која су била зачетак бањског туризма у јединственом парку на језеру надомак Суботице. Посебно је на њега утисак оставила Совина кула или Вила Богојвар саграђена у стилу швајцарске сецесије, са декоративним кровом од бибер црепа, која је отворена 1891. године, и пре него што су главне зграде бањске сецесије свечано отворене 1912. године.
Читајући заједно са нама велике туристичке паное испред затворене Совине куле, још више је, каже, импресиониран када сазнаје да је ово био „први олимпијски хотел”. Наиме, познати племић Лајош Вермеш је је 1880. основао „Суботичко гимнастичко друштво”, као и Палићке олимпијске игре које су уврстиле у такмичења и пентатлон или античке борилачке вештине попут бацања копља или диска, две и по деценије пре светских олимпијских игара. Да би игре имале где да се одржавају у свој воћњак је поставио фискултурне справе и атлетске стазе, почео да гради објекте за спортска такмичења, а кули Богојвар је била намењена улога првог олимпијског хотела у Европи, насталог далеко пре успостављања светских, модерних олимпијских игара 1896. године. Између два светска рата у Богојвару је боравило неколико станара, а после Другог светског рата кула је напуштена и запуштена. Како сазнајемо у Јавном предузећу „Парк Палић”, пројекат њене обнове је завршен и чека се да градске и републичке власти одобре средства.
Како прича Нур, на нашем Институту за архитектуру упознавао се са односом функционалности и и естетике, као и односом историје и архитектуре. Траг различитих цивилизација и разних епоха је карактеристичан аз архитектуру Србије, од праисторијске, средњевековне српске, преко османске и аустроугарске, како запажа. Сазнао је у дискусијама много о архитектури Београда и просторном планирању.
„У вашој архитектури има много дрвета, што на нашем афричком топлом поднебљу не би било издржљиво. На наше градове највећи утицај оставиле су арапска и француска колонијална архитектура. Оно што ми се допало овде, јесте да се стамбени блокови планирају и граде уз много зеленила. Научио сам да је важно да становање буде и функционално и лепо. За пар месеци у Београду, колико сам до сада ту, што се праксе тиче као архитекта сам научио више него у досадашњим студијама, у великој мери захваљујући професору др Божидару Манићу”, како каже наш саговорник.
Нур нам се похвалио и да је, захваљујући професорки Миленији Марушић добио 22 књиге од разних аутора у Институту за архитектуру, са текстовима и на српском и на енглеском језику, јер су видели, каже, да воли да црта и пројектује „онако како су српске архитекте то чиниле”.
Са Нуром смо се растали код Женског штранда на језеру, купалишта пројектованог 1845. које је желео да обиђе. Дрвена грађевина боје опеке сакривала је купачице од погледа и била је на дрвеним стубовима. Преко мостића се улази у полукружно купалиште у ком су биле свлачионице, данас је ресторан. А, с друге стране излази на чувену терасу са погледом на језеро за које се верује да је остатак Панонског мора.
Увео трамвај и фудбал
Вермеш је 1897. уложио значајна средства у градњу трамвајске пруге између Суботице и Палића. Краљ Александар I Карађорђевић поставио га је за дворског учитеља мачевања. Један од Вермешових ученика био је и Густав Шимоковић који је знање пренео светском прваку у рвању Сретену Дамјановићу, тренеру Давора Штефанека, нашег освајача олимпијског злата. Игре на Палићу су се одигравале до Првог светског рата, а њихов такмичар Ђуро Стантић је са првих светских олимпијских игара у Атини 1906. донео медаљу. На Топчидерским спортским играма 1900. чланови суботичког друштва су представили српској публици један нови спорт – фудбал. Лајош Вермеш радио је неуморно на томе да спорт буде доступан свима, да не буде само привилегија богатих.
