Srce na dlanu

Dragoceno sedmogodišnje monaško iskustvo u manastiru Ostrog i Tvrdoš, pre izbora za episkopa, koje mu, kako kaže, znači više nego koren drvetu, vladika Grigorije, doktor teoloških nauka i pisac, u autobiografskom delu „Stranac u šumi” nesebično je darivao.

„Duboko verujem da sve što nam je dragoceno treba da delimo jedni s drugima i zato sam srećan što imam priliku da tu dragocenost podelim javno”, poručio je vladika na kraju knjige koja je naišla na veliko interesovanje čitalaca.

Dvanaest rundi

Vladika je objasnio i zašto se odlučio za naslov „Stranac u šumi”.

– Mislim da je svaki čovek stranac u šumi. Živimo u šumi ovog sveta i svi smo tu nekako stranci i putnici, svi se nekako gubimo i nalazimo kao što biva s čovekom u šumi.

Stranac iz naslova odnosi se na pustinjaka, nastanjenog u šumi, koga sreće mladi monah za vreme boravka na Ostrogu. Njihovi razgovori i ponekad neočekivana sučeljavanja podeljena su u knjizi na 12 rundi: svetlost, smirenje, rat, mir, svečar, put, starešina, telo, ljubav, bol, prijateljstvo, služba, početak.

Istini za volju i podsećaju na borbe u ringu.

– Nekako sam doživeo u životu da je svaki dijalog u stvari kao neki meč u kojem ljudi primaju i zadaju udarce ili ih eskiviraju, kako se to kaže. I ja mislim da su reči najjači udarci. Ova priča je u stvari kao neki sparing između jednog iskusnog i neiskusnog čoveka koji se bave životom, a na kraju se može videti i zaključiti da se oni ne pripremaju da pobeđuju, već kako da podnesu poraz – reči su vladike.

Runde su i aluzija na negdašnje interesovanje za boks vladike Grigorija.

Prilikom promocije knjige u prepunoj Velikoj sali Kolarčeve zadužbine, vladika je zahvalio svima koji su došli i posebno izdvojio igumana manastira Ostroga Sergija, dodavši da i on zna likove iz knjige, poput počivšeg igumana Lazara, koje možda više niko i ne zna, jer su mnogi umrli – preselili se možda u bolju šumu od ove.

Iguman Lazar je bio veoma obrazovan čovek i odličan psiholog. Ponirao je u ljudsku dušu, ali uvek tražeći samo dobrotu kakvu je i sam posedovao. Iskren je Grigorije kada kaže da mu nije bilo prijatno da sam sebi pere veš, da ustaje vrlo rano… Ali onda nadovezuje i ono što je bilo prijatno: „Moja monaška duša poverena je njemu, igumanu manastira Ostrog. Lazar se s vremena na vreme nasmeje tako da se i nebesa smeju zajedno s njim. Voli da se šali, nekako detinjasto i s velikom dozom humora, a opet i s nekim devojačkim stidom. Sve se to presijava na njegovom licu koje mnogi zavole odmah i bez puno premišljanja.”

U najlepšem svetlu ovde je prikazan i počivši vladika Atanasije koji je Grigorija predložio za svog naslednika, te je 1999. godine uveden u episkopski tron, s kojeg 2018. godine prelazi za episkopa diseldorfskog i sve Nemačke.

Sećanje na vladiku Atanasija

Kada se vladika Atanasije upokojio u martu 2021. godine, Grigorije je napisao: „Nikada nismo upotrebili reči ljubav, otac i sin, a oživeli smo ih svakim našim susretom, sukobom i neslaganjem. Izgarajući u vatri da budem priznat za sina, učio sam se životu. Gurajući me u vatru, spasavao si me požara. Vezao si me zauvek bezuslovnom slobodom. I onda kada bismo galamili, životne smo reči izgovarali. I ko god kaže da je krvno srodstvo najjače, nije upoznao tebe, nije znao nas. Ti si bio moj blagoslov i moja muka. Bio si otac svih mojih duhovnih rođenja, nevidljiva osa oko koje se i sada vrtim, sila teže koja me vuče nagore. Pozni je čas, oče. U svetu je počeo još jedan rat, ali ti si me naučio da nijedna nevolja nije trajna i da nijedno zlo nije doveka.”

Važno je slušati i razumeti ljude

– Došli ste ovde da čujete živu reč. I ovde je prava potvrda da nema ništa bolje, ni lepše od žive reči, priče, razgovora. Da više niste na tim ekranima. Najbolje nas uči knjiga da budemo sposobni za život, za uspeh, za neuspeh, slavu, tragediju, da ne budemo uskogrudi – poručio je na promociji vladika.

Podsetio je da je posebno važno pričati o običnim, opipljivim, jednostavnim stvarima na što lepši način.

– Još je lepše slušati ljude i razumeti ih. Ne mora stalno da bude ona vrsta komunikacije koju slušamo – kad ovaj izgubi dah, onaj drugi mu kaže „nije tako”, kada onaj zastane ovaj dočeka – „ma jok, nemaš ti pojma”. Umesto da kaže „sačekaj, nisam te razumeo, možeš li da ponoviš”. Nisam puno ljudi sreo da slušaju, a sećam se na slavi Sveti Luka, kod mog đeda Petra, pet krupnih ljudi sede i ćute, valjda je takvo vreme bilo. Onaj jedan kaže: „pričaj nešto Petre”. Kao da kaže „hajde, mora da se živi, hajde, uteši nas, hajde, reci nam” – kazao je autor knjige.

Na promociji su se, kako je rekao, okupili da bi ljudi pričali, utešili se, našli zrake sunca koji prolazi kroz šumu lišća naših muka, tegoba, rana.

– A rane su sastavni deo našeg života, Sv. Gligorije Bogoslov kaže da su one prozor kroz koji ulazi blagodetna svetlost božija. Jedni druge rečima ili isceljujemo ili ranjavamo – upozorio je vladika.

Rat u čoveku

„Kao što rat može da izbije oko čoveka i da napravi potpuni haos u svetu, tako isto rat može da izbije i u čoveku i da bude jednako razoran. Štaviše, takvi ratovi neprestano besne, samo što to ljudi ne vide jer veoma brzo, kao i u ovom, da tako kažem, objektivnom ratu, poprime ratnu psihologiju. Znaš i sam, suočavaš se s time svakoga dana i gledaš kako se ti do juče fini ljudi lako pretvore u zveri kada im daš oružje u ruke. Eto, tako nas isto u zveri pretvara i rat koji bukti u nama, koji pokreće ta vatra o kojoj ti pričam”, zapisao je vladika.

Takođe je i upozorio:

„Vatra su strasti i ima ih raznih, ti to, naravno, znaš, isto kao što znaš da je uloga uma, tog božanskog krmanoša u nama, da ih obuzdava i usmerava, ako već ne može da ih iskoreni… A među strastima kojih mlad monah treba da se kloni su, pored gordosti, nada i tuga. Kako nada može biti strast… Tako što sprečava da vidiš stvari onakvim kakve jesu. Isto važi i za tugu. Očaranje i razočaranje su dve strane iste medalje. Nemoj da ti nada bude očaranje, pa ti ni tuga neće biti razočaranje.”