Срце на длану

Драгоцено седмогодишње монашко искуство у манастиру Острог и Тврдош, пре избора за епископа, које му, како каже, значи више него корен дрвету, владика Григорије, доктор теолошких наука и писац, у аутобиографском делу „Странац у шуми” несебично је даривао.

„Дубоко верујем да све што нам је драгоцено треба да делимо једни с другима и зато сам срећан што имам прилику да ту драгоценост поделим јавно”, поручио је владика на крају књиге која је наишла на велико интересовање читалаца.

Дванаест рунди

Владика је објаснио и зашто се одлучио за наслов „Странац у шуми”.

– Мислим да је сваки човек странац у шуми. Живимо у шуми овог света и сви смо ту некако странци и путници, сви се некако губимо и налазимо као што бива с човеком у шуми.

Странац из наслова односи се на пустињака, настањеног у шуми, кога среће млади монах за време боравка на Острогу. Њихови разговори и понекад неочекивана сучељавања подељена су у књизи на 12 рунди: светлост, смирење, рат, мир, свечар, пут, старешина, тело, љубав, бол, пријатељство, служба, почетак.

Истини за вољу и подсећају на борбе у рингу.

– Некако сам доживео у животу да је сваки дијалог у ствари као неки меч у којем људи примају и задају ударце или их ескивирају, како се то каже. И ја мислим да су речи најјачи ударци. Ова прича је у ствари као неки спаринг између једног искусног и неискусног човека који се баве животом, а на крају се може видети и закључити да се они не припремају да побеђују, већ како да поднесу пораз – речи су владике.

Рунде су и алузија на негдашње интересовање за бокс владике Григорија.

Приликом промоције књиге у препуној Великој сали Коларчеве задужбине, владика је захвалио свима који су дошли и посебно издвојио игумана манастира Острога Сергија, додавши да и он зна ликове из књиге, попут почившег игумана Лазара, које можда више нико и не зна, јер су многи умрли – преселили се можда у бољу шуму од ове.

Игуман Лазар је био веома образован човек и одличан психолог. Понирао је у људску душу, али увек тражећи само доброту какву је и сам поседовао. Искрен је Григорије када каже да му није било пријатно да сам себи пере веш, да устаје врло рано… Али онда надовезује и оно што је било пријатно: „Моја монашка душа поверена је њему, игуману манастира Острог. Лазар се с времена на време насмеје тако да се и небеса смеју заједно с њим. Воли да се шали, некако детињасто и с великом дозом хумора, а опет и с неким девојачким стидом. Све се то пресијава на његовом лицу које многи заволе одмах и без пуно премишљања.”

У најлепшем светлу овде је приказан и почивши владика Атанасије који је Григорија предложио за свог наследника, те је 1999. године уведен у епископски трон, с којег 2018. године прелази за епископа диселдорфског и све Немачке.

Сећање на владику Атанасија

Када се владика Атанасије упокојио у марту 2021. године, Григорије је написао: „Никада нисмо употребили речи љубав, отац и син, а оживели смо их сваким нашим сусретом, сукобом и неслагањем. Изгарајући у ватри да будем признат за сина, учио сам се животу. Гурајући ме у ватру, спасавао си ме пожара. Везао си ме заувек безусловном слободом. И онда када бисмо галамили, животне смо речи изговарали. И ко год каже да је крвно сродство најјаче, није упознао тебе, није знао нас. Ти си био мој благослов и моја мука. Био си отац свих мојих духовних рођења, невидљива оса око које се и сада вртим, сила теже која ме вуче нагоре. Позни је час, оче. У свету је почео још један рат, али ти си ме научио да ниједна невоља није трајна и да ниједно зло није довека.”

Важно је слушати и разумети људе

– Дошли сте овде да чујете живу реч. И овде је права потврда да нема ништа боље, ни лепше од живе речи, приче, разговора. Да више нисте на тим екранима. Најбоље нас учи књига да будемо способни за живот, за успех, за неуспех, славу, трагедију, да не будемо ускогруди – поручио је на промоцији владика.

Подсетио је да је посебно важно причати о обичним, опипљивим, једноставним стварима на што лепши начин.

– Још је лепше слушати људе и разумети их. Не мора стално да буде она врста комуникације коју слушамо – кад овај изгуби дах, онај други му каже „није тако”, када онај застане овај дочека – „ма јок, немаш ти појма”. Уместо да каже „сачекај, нисам те разумео, можеш ли да поновиш”. Нисам пуно људи срео да слушају, а сећам се на слави Свети Лука, код мог ђеда Петра, пет крупних људи седе и ћуте, ваљда је такво време било. Онај један каже: „причај нешто Петре”. Као да каже „хајде, мора да се живи, хајде, утеши нас, хајде, реци нам” – казао је аутор књиге.

На промоцији су се, како је рекао, окупили да би људи причали, утешили се, нашли зраке сунца који пролази кроз шуму лишћа наших мука, тегоба, рана.

– А ране су саставни део нашег живота, Св. Глигорије Богослов каже да су оне прозор кроз који улази благодетна светлост божија. Једни друге речима или исцељујемо или рањавамо – упозорио је владика.

Рат у човеку

„Као што рат може да избије око човека и да направи потпуни хаос у свету, тако исто рат може да избије и у човеку и да буде једнако разоран. Штавише, такви ратови непрестано бесне, само што то људи не виде јер веома брзо, као и у овом, да тако кажем, објективном рату, поприме ратну психологију. Знаш и сам, суочаваш се с тиме свакога дана и гледаш како се ти до јуче фини људи лако претворе у звери када им даш оружје у руке. Ето, тако нас исто у звери претвара и рат који букти у нама, који покреће та ватра о којој ти причам”, записао је владика.

Такође је и упозорио:

„Ватра су страсти и има их разних, ти то, наравно, знаш, исто као што знаш да је улога ума, тог божанског крманоша у нама, да их обуздава и усмерава, ако већ не може да их искорени… А међу страстима којих млад монах треба да се клони су, поред гордости, нада и туга. Како нада може бити страст… Тако што спречава да видиш ствари онаквим какве јесу. Исто важи и за тугу. Очарање и разочарање су две стране исте медаље. Немој да ти нада буде очарање, па ти ни туга неће бити разочарање.”