Jeroplan nad Beogradom

Aleksandra Deroka videla sam prvi put na Arhitektonskom fakultetu sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Bio je već u penziji, ali je dolazio na fakultet. Mislim da je još predavao magistrantima i doktorantima. Tek što sam se bila upisala na beogradski Arhitektonski fakultet. Sve mi je bilo novo, monumentalno i ne baš gostoprimljivo. Aleksandar Deroko sedeo je u jednom od kabineta, vrata su bila otvorena, neko nas je pozvao i predstavio brucoše. Bio je ljubazan, šarmantan i pristupačan. Ni malo strašan. Već sam znala da je čuveni profesor narodne i srednjevekovne arhitekture, da je odličan crtač – prepoznavala sam mu crteže, znala sam i za njegove knjige o narodnom neimarstvu i srednjovekovnim gradovima. Bila sam već pročitala da „nisu arhitektura samo Partenon i Aja Sofija. Da i mnogo primitivniji oblici zaslužuju da se na njih obrati pažnja i to ne samo sa funkcionalne i konstruktivne strane, već i sa estetske“. Do nas su u, to vreme, njegove knjige stizale prilično raskupusane i uglavnom sa istrgnutim najvažnijim stranicama. Kako su tiraži bili već odavno rasprodati, mogle su se naći samo u javnim bibliotekama, a ni tamo ih nije bilo dovoljno za sve.

Viđala sam ga kasnije, povremeno, iz daljine, u hodnicima fakulteta.

Posle sam saznala da je sa Bogdanom Nestorovićem dobio prvu nagradu na konkursu za Hram svetog Save (koji ni do danas nije završen), da su u konkurenciji bili i dobri modernistički projekti koji se nisu svideli konzervativnom žiriju. Bila je to 1926. godina i nove generacije arhitekata su moderni pravac već sa oduševljenjem počinjale da praktikuju. Ne i Aleksandar Deroko. Te godine je diplomirao. U dnevnom listu Vreme 12. februara 1926, objavljena je vest o arhitektonskim ispitima na Beogradskom univerzitetu. Pisalo je da su od deset kandidata ispit položila četiri, a među njima je Aleksandar Deroko, koji je od 1000 mogućih dobio 966 poena, što je bila najveća ocena na arhitekturi od posle rata.

Pripadao je generaciji koja je ušla sa ogromnim očekivanjima i oduševljenjem u dvadeseti vek, a koja je na svojoj koži osetila sve užase Prvog, kasnije i Drugog svetskog rata. Bio je iz dobre porodice, stekao je široko obrazovanje, putovao je svetom. Boravio je Parizu, kao stipendista francuske vlade, družio se sa progresivnim umetnicima tog doba – Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem... Bio je kosmopolita. I ostao.

Fotografisanje u stanu

Imao je 17 godina kada je pobedio na takmičenju u preplivavanju reke Save. Letenje mu je bilo, kao i celoj njegovoj generaciji strast i otkrivanje jednog novog sveta. Tako je i upisao Tehnički fakultet. Ne bi li postao konstruktor aviona. Bio je među našim prvim vojnim pilotima. Studirao je tehniku u Rimu, Pragu i Brnu, ali se u Beogradu ipak upisao na Arhitektonski fakultet: „Opredelio sam se nekako za arhitekturu jer mi je umetnička strana njena bila privlačnija nego recimo pravo ili medicina ili šta drugo za docniji poziv”.

Profesor Brana Milenković, inače modernista po opredeljenju, o njemu je pisao da „nije bio 'proizvođač' planova i kuća... ali su neke njegove građevine zaslužile mnogo bolje mesto u opisivanjima arhitekture u Srbiji. Pojedine spadaju u uspela predviđanja vremena koja će tek nastupiti“.

Među njima je internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1938), crkve, posebno ona u Sarajevu, nadgrobna obeležja, vile i kuće, a kao vrhunac njegovih graditeljskih veština Milenković spominje kuću Derokovog oca na Dedinju koja je bila srušena jer „gluvo doba za vrednosti, dopušta da bude izgubljena zauvek. Građena 1936. sa doslovnim postupcima narodnog majstora (bez viska) bila je eksperiment koji daleko prelazi sva naša iskustva“.

Ceo radni vek proveo je na Arhitektonskom fakultetu. U svim zvanjima. Predavao je zanimljivo i prijemčivo, a to što je umeo da crta doprinosilo je sočnosti i ubedljivosti njegovih iskaza. U komplikovanom i sujetnom svetu arhitekture i umetnosti, onog prošlog i ovog sadašnjeg, on se kretao sa izuzetnom lakoćom. Umeo je sa studentima i profesorima. Voleli su ga i cenili i jedni i drugi, različitih stilskih i estetskih opredeljenja.

I u visokim godinama ostao je u kontaktu sa svetom i promenama koje su se dešavale u arhitekturi. Imponovao je mladim generacijama.Tako je osamdesetih godina prošlog veka nastala čuvena fotografija na kojoj profesori Aleksandar Deroko i Bogdan Bogdanović sede za stolom, a oko njih stoje mladi i perspektivni članovi grupe MEČ. Podseća na one snimane početkom dvadesetog veka u fotografskim ateljeima. Svi su pomalo uštogljeni i svesni važnosti trenutka. Snimljena je za izložbu “Tri generacije beogradskih graditelja (Odnos prema nasleđu)”, posvećenu Aleksandru Deroku. Održana je 1984. u Izložbenom salonu JNA u Zagrebu, pa u Umetničkoj galeriji u Kruševcu, te u prostoru Sintum u beogradskoj Karađorđevoj ulici. Snimila ju je istoričarka umetnosti i tada fotografkinja u usponu Goranka Matić: „Dok sam studirala učila sam iz Derokovih knjiga, a onda sam pročitala knjigu Kada je jeroplan leteo nad Beogradom  i onda su me momci iz grupe MEČ pozvali da ih fotografišem sa Derokom i Bogdanovićem. Sve se odigralo u stanu gospođe Ivanke i Deroka. Stan su kupili posle Drugog svetskog rata. Ništa nisu promenili, ni tapete ni štekere, samo uneli svoj nameštaj i uspomene“.

Sa lakoćom je preskakao generacijske barijere. U njegovom stanu okupljali su se ljudi raznih profesija i različitih godišta. Da razgovaraju. O svemu, samo ne o politici.

Nerazdvojno prijateljstvo

Boris Miljković i Branimir Dimitrijević, 1987, režirali su svoj, pokazaće se antologijski, televizijski film „Šumanović – komedija umetnika“, po scenariju Branka Vučićevića. Jedan od likova je Rastko Petrović, s kojim je Deroko intenzivno i blisko prijateljevao. Znajući to, Goranka Matić je predložila da se projekcija filma organizuje u Derokovom stanu. Boris o tome piše u predgovoru za treću knjigu sabranih dela Branka Vučićevića: “On je bio star, čini mi se, preko devedeset godina a veoma je želeo da vidi Rastka Petrovića, (kojeg je kod nas igrao Srđan Šaper), a kojeg je, Rastka, Deroko dobro poznavao i družio se sa njim. Bilo je to, kažu, nerazdvojno prijateljstvo Rastka, Deroka i Ivanke, Derokove žene. Zajedno su, u Parizu kasnih dvadesetih, upoznali i nesretnog Savu Šumanovića, baš preko Rastka i njegovih boemskih krugova.

Vrata nam je otvorila Ivanka... Ljudi su bili doterani, uglavnom muškarci, i veoma stari”.

Posle Šaperovog – Rastkovog monologa u javnoj kući, okruženog gomilama golih ženskih tela, Ivanka je rekla, Baš tako! Dobro je rekao Rastko... bože, kako je davno bilo, a kao da je sada...

Šaper lično, sedeo je pored nje. Sa druge strane, Deroko.

Boris i Tucko imali su tada tridesetak godina. Goranka je bila nešto malo starija. Snimila je seriju fotografija. I one su postale antologijske. Aleksandar Deroko umro je godinu dana kasnije. 1988.

Bio je akademik, omiljeni profesor, dekan, istraživač i istoričar arhitekture, projektant, slikar, crtač, pisac, hilandarac, pilot, jedan od 1300 kaplara, logoraš, bio je šarmantan, pristojan, radoznao, voleo je život i tražio lepotu. Najmanje od svega bio je arhitekta graditelj. Rođen je pre sto trideset godina. Još ima onih koji ga se sećaju.