Sveto ostrvo Mijađima
Torii, visoka kapija na četiri noge, stoji u vodi dva puta dnevno, ujutro i uveče, a za vreme plime postane plutajuća
Na jugoistoku Hirošime nalazi se sveto ostrvo Mijađima, jedno od najsvetijih mesta u Japanu. Do ovog brdovitog, zelenog i veoma popularnog ostrva na kojem nema saobraćaja stigli smo trajektom iz južnih predgrađa. Do ostrva i nazad brodovi plove tokom čitavog dana, a vožnja traje deset do petnaest minuta.
.jpg)
Na zvaničnoj internet stranici grada Hirošime namenjenoj turistima piše da je Mijađima „ostrvo gde ljudi i bogovi žive zajedno”. Do početka 20. veka pristup svetom ostrvu bio je strogo zabranjen svima koji nisu dovoljno „čisti” (kriminalci, nedovoljno čestiti ljudi, žene u toku trudnoće i ciklusa), a na njemu nije bilo dozvoljeno ni rođenje, ni smrt. Srećom, danas većina ovih pravila više ne važi, te ostrvo koje svojom dužinom i visinom pravi svojevrsnu branu između jugoistočnog dela grada Hirošime i pučine Tihog okeana svakodnevno posećuje veliki broj domaćih i stranih turista.
U unutrašnjem moru, u blizini doka gde pristižu trajekti, u malom zalivu s peščanom plažom koju tokom plime prekrije voda, nalazi se svetilište Itsukušima iz 13. veka. U ovom hramu, često se održavaju do tančina „režirana” moderna venčanja s mladencima odevenim u tradicionalnu odeću, a u okviru hrama nalazi se i najstarija pozornica tradicionalnog japanskog teatra no.
Na peščanom žalu, stotinak metara ispred hrama, nalazi se Itsukušima torii, jedno od najslikanijih mesta u Japanu. Prema japanskom šinto-budizmu, crveno-narandžasta kapija – torii – u Japanu označava ulaz na sveto mesto i postavljena je uvek ispred šinto svetilišta. Ova kapija visine 16 metara, koja na četiri noge stoji u vodi, dva puta dnevno, ujutro i uveče, za vreme plime postane plutajuća, gde otprilike jedna četvrtina građevine ostane u vodi.
Za vreme oseke, oko podneva, voda se potpuno povuče i čitav torii izroni iz okeana i ostane na suvom, u pesku. Japanci tada dođu na ostrvo, u pokušaju da na gornji, horizontalni deo kapije prebace novčić od pet jena (japanski „petoparac za sreću”), koji je prepoznatljiv po rupi u sredini novčića i izostanku denominacije. Pre bacanja novčića, trebalo bi poželeti želju kako bi, kada plima nadođe, novčić zajedno s vodom krenuo ka pučini i ispunio želju.
S obzirom da novčić od pet jena nismo uspeli da prebacimo na prečku kapije Japanci su nam objasnili da postoji i druga opcija – da ga uguramo u neku od ispucalih pukotina drvenog toriija. Ipak, ni ovo nije bilo lako, jer je najveći broj pukotina već bio ispunjen tuđim novčićima. Kada je u kasno po podne voda prekrila delove kapije i čitavu plažu, ponadali smo se da je sa sobom povukla naše novčiće i „odnela” želju, kako bi se ispunila.
.jpg)
Ostrvo Mijađima je jedno od samo nekoliko mesta u Japanu gde slobodno žive japanski jeleni koji bez straha šetaju između turista i ostaju zabeleženi na njihovim fotografijama.
Pre odlaska s ostrva, probali smo japansku hranu na uličnim tezgama – kuvane ostrige, mlevene lignje na štapiću, sladoled od pirinčane rakije sake i crnog susama, a zatim se trajektom vratili na kopno.
