Regata kroz tamišku džunglu

Do mira Tamiške Amazonije, kako zovu guste šume u banatskom toku panonske reke, iz naše bučne metropole stigli smo za manje od sat vremena. Dok se vozimo zrenjaninskim putem, mladi programer Nikola Popović iz Krnjače pokazuje kako se posle Borče, Padinske skele i Čente, iza Stajićeva isključjemo na raskrsnici desno.

„Ne mogu da verujem, tu je duplo više ljudi nego kada sam pre tri godine počeo da dolazim na regatu. Moj otac je radio težak posao i odlučio je da se iz velegrada preseli na reku, tako sam otkrio ovu mirnu plovidbu na ravničarskoj reci, a opet u veseloj regati”, kaže dok pristižemo do učesnika 13. Tamiške regate na čijim majicama piše „Predićevim platnom, do Pupinovih pašnjaka”.

To znači, objašnjava organizator Željko Isakov, da putanja regate na Tamišu vodi od zrenjaninskog Orlovata, davnašnjeg staništa orlova i rodnog mesta Uroša Predića – do Idvora u Kovačici, sela u kom se rodio jedan od najpoznatijih svetskih naučnika Mihajlo Pupin. „Tačnije, produžili smo ove godine trasu regate kojom smo se vozili rekom samo do Tomaševca, jer je poraslo i interesovanje. Ove godine na regatu se odazvalo oko 350 ljudi sa pedesetak čamaca”, kaže.

Udruženje Tamiški kućerak, naglašava, osnovao je sa svojom sestrom Željkom sa namerom da sačuvaju od zagađenja reku i deo njenog toka koji zbog egzotičnosti zovu čak i „tamiška ruanda”. Istina, u toku reke od Jaše Tomića do ulivanja u Dunav kod Pančeva nema zagađivača, ali oni apeluju da se ne baca đubre, jer se ponekad sa strane i ovde vidi po koja crna kesa. Od većine regata u Srbiji, Tamiška se razlikuje po tome što u njoj učestvuju samo motorni čamci i nema većih plovila.

„Tamiš je na ovoj trasi čvorište svih puteva i pruga, ali i linija koja spaja i razdvaja srednji i južni Banat, na putevima nekadašnje Vojne krajine. U Orlovatu se spremaju za gradnju novog drumskog, ali i pešačkog i biciklističkog mosta umesto starog železničkog, koji je podignut u vreme Austrougarske 1894. godine. Zato i graditeljima poručujemo da ćemo čuvati naše zeleno blago”, pokazuje nam sa brodića železnički most na početku vožnje kolega Nikola Stanić, zrenjaninski novinar.

Dok reka zavija kroz neraskrčenu bujnu šumu, priča da se Predić selu vraćao kroz svoje slikane pejzaže, objašnjavajući da se preko puta Orlovata, iza šipražja, nalazi vojvođansko rumunsko selo Uzdin. Tišinu ravničarske reke „seče” samo muzika sa čamaca koja se prepliće sa improvizovanim sirenama i nazdravljanjem. I mesne zajednice učestvovale su sa sokovima i pivom iz frižidera u dobrom raspoloženju gostiju iz naših, ali i ruskih i nemačkih gradova, kao i iz Slovenije i Hrvatske. Na usputnim pauzama, moglo je da se vidi kako se obala uređuje. Posle improvizovanih sojenica-prikolica, počeli su da grade i kućice od tabala, a tu je i drvena teretana, na obali pored kampa.

Stigavši posle dvočasovne vožnje do cilja, do plaže u Idvoru, gosti su masovno skakali sa čamaca u polutoplu vodu. Čamdžija, Slovak iz Kovačice, tvrdi da je ovde rečno blato lekovito. Posle prvog kupanja, čekao nas je traktor kojim smo se dovezli do tri kilometra udaljenih muzeja i kuće Mihajla Pupina. Glavni zadatak bio je popeti se na traktor bez spuštenih stranica prikolice, a retki su imali sreće  da sede na praznim gajbicama od piva u njoj.

U muzeju nas je dočekala vodič Jelena Kalin, podsećajući da je Pupin  kao dečak posle tri nedelje vožnje brodom preko Atlantika uspeo da stigne u Ameriku samo sa odećom na sebi i 50 centi u džepu. Majka Alimpijada bodrila je svog jedinog sina da se školuje, a on se Idvoru često vraćao. Svoja velika otkrića namenio je za dobrobit svom narodu, kao i čovečanstvu, o čemu je i „Politika” pisala. Jedno od najvećih bilo je povećanje dometa i unapređenje telefonskog saobraćaja, a u muzeju je je, u saradnji profesora Dragoljuba Cucića i Malkolma Kupera, postavljena i izložba otkrivanja sekundarnog iks zračenja, koje je omogućilo da se iks zraci primenjuju u radiologiji.

Ispred muzeja je u parku, ispod bandere sa gnezdom roda, i statua velikog naučnika.

Posle obilaska njegove nedavno obnovljene kuće, zaputili smo se nizvodno nazad. Zalazak sunca nad obalom „prošaranom” čapljama, stadima krava i jatima gusaka, dozvao je i ribare. Pričaju nam da ovde najviše zaziru od orla „mišara”, a da su ribe uglavnom grabljivice: smuđ, štuke i bucovi, mada ima i šarana i babuški. Pastrmke, kažu ima samo u brzom toku reke, na izvoru u rumunskim Karpatima.

Na povratku, ispred Tamiškog kućerka je žurka, dok se čeka da li će ribari nešto uloviti... Igra se čak i na improvizovanom šanku, ali je dobro raspoloženje „začinio” nastup dece iz KUD-a „Uroš Predić”, koja su preplićući vatreno nogama hitala da pokažu šta znaju, dok su im se „brze” siluete smenjivale u sutonu iznad reke predićevskih boja. Ovo je regata budućnosti, dobacuje kroz zvuke muzike domaćin Boban Kovač.

Da se vrate rode

Poljoprivrednik Aleksandar Racko, otac troje dece, kaže za „Magazin” da ulaganja u agrar ovdašnjih domaćina nadilaze prinose žitarica, kao i dobit od izvoza paprika, graška i boranije. On apeluje da se povećaju podsticaji za poljoprivrednike, ali i oživi turizam u selima na reci. Podsetio je kako je u njegovom selu, susednoj Barandi, broj gostiju porastao otkako su snimali seriju „Vratiće se rode”. Da se rode vrate i u druga sela Banata, poručuje.