Dodir duše
U većini sveta uobičajeni pozdrav praćen je rukovanjem, poljupcem, blagim naklonom, ali je suština da se pokažu emocije i osećaj za druge ljude
Šta je čovek bez čoveka, bez drugog ljudskog bića, izdvojen iz zajednice?
Samo odlomljeni deo vrha grane sa široke krošnje velikog drveta.
Čovek nije stvoren da bude sam, niti može da opstane sam. On se ostvaruje i opstaje samo u zajednici. Naš narod ima izreku: „Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka.” Životno iskustvo tome ga je naučilo.
Uzvratna ljubav
Srećan je čovek kada ima neku stvar koju želi da ima, koju voli. On se za tu stvar „veže”. Ali od te stvari on nema uzvratnu ljubav. On je u svezi ljubavi tek kada je u međusobnom odnosu i, s druge strane, taj ko je voljen za njega „vezan”. Sveza ljubavi, istinske ljubavi, jeste sveza savršenstva. Neraskidiva veza. Ona se ne raskida ni kada se ljudi, osobe koje se vole, razdvoje, kada neko od njih umre, kada negde daleko ili nedostižno s nekim razlogom ode.
Uzvratna ljubav dolazi od svog živog sveta. Ali, samo čovek čoveku može potpuno da iskaže i pokaže ljubav njemu razumljivim jezikom.
Ljubav se ne dokazuje, ljubav se pokazuje. Onome ko ima oči da vidi i uši da čuje.
Najviše ljubavi čovek ima od Onoga ko mu život udahnu, koji se žrtvovao za ceo ljudski rod – od Boga. Potom od onih koji su spremni da se za njega lično žrtvuju; a to su najčešće roditelji.
Pošto je stvoren iz ljubavi, čovek ima potrebu da voli i da bude voljen. On u drugoj osobi najpre traži ljubav, a onda sve drugo za čim duša njegova teži, i za čim on razumom traga u nastojanju da ostvari punoću svoje ličnosti.
Jaka je privlačna moć ljubavi. Videli ste kako se drvo obavija oko drveta; kako se životinje dodiruju, kada hoće da uspostave kontakt, da pokažu ljubav; kako ljudi i verbalno i neverbalno, pa i dodirima pokazuju emocije.
Iz iskonske potrebe da se ima i pokaže osećaj za druge ljude nastao je tradicionalni način pozdravljanja u većini sveta – rukovanjem. U zavisnosti od kulture kojoj pripadaju, ljudi se na različite načine pozdravljaju. Japanski pozdrav je – blagi naklon, pri čemu su ruke uz telo. Na taj način pokazuje se poštovanje čoveka prema čoveku. Na Filipinima tradicionalni pozdrav starijih osoba je naklon, pri čemu se desna ruka starije osobe s kojom se pozdravljate, zglob njen, prislanja uz svoje čelo. Pritom se izgovaraju reči „mano” (ruka) i „po” (poštovanje). Ponekad je to propraćeno i nežnim tapšanjem po ramenu.
U Francuskoj uobičajeno pozdravljanje je poljubac u obraz, obično s dva poljupca. U Argentini s drugom osobom pozdravlja se tako što se lagano nasloni obraz uz obraz (desni obraz) i nežno poljubi osoba koja se pozdravlja.
U slovenskom pravoslavnom svetu drage osobe pozdravljaju se uz tri poljupca. U Rusiji standardni muški pozdrav je jak stisak ruke. Kod Kineza kulturno je što laganije i nežnije rukovanje. Zambijci, umesto rukovanja, pozdravljaju se tako što pritisnu palac o palac. U Zimbabveu pozdravlja se tapšanjem, muškarci isprave dlanove, a žene savijaju šake. I većina Grka pozdravlja se prostim tapšanjem po leđima.
Kao što se vidi, u većini sveta uobičajeni pozdrav jeste uz dodir. Ali suština nije u fizičkom (telesnom) dodiru, nego u dodiru duša. Dodir tela bez dodira duše je hladan, bezosećajan i bezvredan. Dodir ima smisla samo ako ishodi iz duše.
Telo bez duše je mrtvo i hladno. Duša telo greje. Emocije iz duše ishode, pa već po pozdravu zaključujemo koliko ko emocija ima.
I zato kada govorimo o susretu ljudi, o susretu dvoje ili više ljudskih bića, ne govorimo o njihovom fizičkom susretu, nego o – dodiru duša.
Čovek ima potrebu da voli i da bude voljen. Ali, nažalost, danas – usled raznih okolnosti, proisteklih iz tolerisanog i raširenog dejstva zla – ljudi se sve više udaljavaju jedni od drugih. Manje za ljude, a više za životinje se vezuju. Životinje, takođe, imaju dušu. I one osećaju ljubav i uzvraćaju ljubav. Ljubavlju iskazuju zahvalnost.
Predajući se grehu, čovek se izobličava: duša njegova otupljuje, nove kriterijume preuzima, nemaru i apatiji se predaje.
Savest čoveka opominje, i zato da ne bi daleko zamakao u bezosećajnosti svojoj, potrebno je da preispituje sebe, svoj odnos prema Bogu i bližnjima i da iznalazi put svoga spasenja.
Najveći dar
Voliš li čoveka ili ono što on ima: njegov status, njegov renome, njegovu imovinu...? Diviš se čoveku. Kako? Da li si zadivljen njegovom lepotom tela ili si zadivljen celokupnim bićem njegovim? Ako voliš samo telo njegovo, onda je to strast, a ne emocija, ljubav. Voliš čoveka kao kompletno biće, a pre svega ono što čini suštinu njegovog bića – duh i dušu, koja ga nosi, koja boravi u telu njegovom.
I još nešto, kada kažemo da nekoga volimo, zapitajmo se: Volimo li njega (nju) zbog njega (nje) ili radi sebe!
Istinska ljubav je bezuslovna ljubav. Gde se traži interes, tu nema ljubavi. Ljubav je iznad svega i vidljivog i nevidljivog. Najveći dar.
