Očajnički beg od rasnih zakona

„Izvođačku grupu”, koju je predvodio „ciganski mešanac” Karl Blum, 19. januara 1943. na zahtev nemačkog konzulata u Skoplju uhapsile su bugarske okupacione vlasti.

Lako su na trgu upali u oči vlastima svojim kolima, muzikom, koja je pratila žonglerske i akrobatske veštine, za koje su, poslednji put, od malobrojnih, promrzlih i izgladnelih radoznalaca očekivali nekakvu nadoknadu. Umesto zarade stigla je bugarska policija, koja je celu grupu, pošto ih je površno legitimisala, odmah izručila predstavnicima svojih nemačkih saveznika.

Već sledećeg dana prebačeni su iz Skoplja u Niš, u logor na Crvenom krstu.

To je bila prva stanica njihovog iznuđenog povratka s Balkana, na sever, u neizvesnost, koja će potrajati sledećih pola godine.

O novim zatočenicima, posle tri meseca boravka u neljudskim uslovima u pretrpanim barakama niškog logora, izveštaj je dobio prvi policajac nemačke okupacione mašinerije, nemilosrdni Avgust Majsner, viši policijski vođa u Srbiji i zapovednik Službe bezbednosti.

Ovako u knjizi „Putovanje kroz Balkan Karla Bluma” (izdanje „Čigoja štampa”) prof. dr Milan Ristović, istoričar, započinje priču o sudbini romske družine, kojom kroz pojedinačne sudbine daje uvid i širi kontekst nacističkih zakona o rasnoj čistoći i odnosu prema ovoj manjini. Takođe, kroz ovu priču, autor oslikava i stanje u okupiranim zemljama Balkana.

Iz logora u Nišu na Banjicu

U trupi je bilo šest muškaraca, dvanaest žena i šesnaestoro dece. Bili su članovi nekoliko porodica, povezanih složenim i izukrštenim srodničkim vezama. Trupu je predvodio Karl Blum, rođen u okolini Magdeburga, u mestu Dole, 10. januara 1885. godine.

Pisac prvog izveštaja Majsneru o hapšenju, koji je upućen u Beograd, bio je poručnik Erih Vineke, komandant logora na Crvenom krstu. On je posle rata izbegao predaju jugoslovenskim vlastima i postao advokat u Hanoveru.

Svi članovi uhapšene trupe bili su rođeni u Nemačkoj ili u nekoj od susednih zemalja.

U izveštajima nemačkog konzulata i predstavnika nemačke Tajne vojne policije u Skoplju navodi se da su putujući artisti svojim ponašanjem „naneli štetu ugledu Velikonemačkog rajha”. To je bio razlog koji je nalagao da se neizostavno umeša i Policija sigurnosti. Na teret članova grupe stavljen je spisak kažnjivih dela: krađa, prosjačenje, izbegavanje vojne službe, povrede pasoških i graničnih propisa, skrivanje od policijskog nadzora i na kraju kršenje paragrafa nemačkog zakona o nacionalnoj izdaji.

Ristović posebno naglašava da je na spisak dodata i jedna posebna „krivica” jednoj članici trupe, Karlovoj supruzi – Almi. Bila je optužena za neovlašćeno nošenje i zloupotrebu „Počasnog krsta nemačke majke prvog reda”, koje je od 1938. na Hitlerov predlog bilo dodeljivano majkama koje su rodile četvoro ili više dece. Orden prvog reda dobijale su majke koje su rodile osmoro ili više dece i na taj način dale „doprinos nemačkom narodu”.

Pokušaj da se punoletni članovi grupe iskoriste za prinudni rad u logoru nije uspeo jer je, u međuvremenu, došlo do promene propisa koje je „Rajh doneo u vezi sa smeštajem Cigana, a posebno i zbog broja male dece” u trupi.

Tako, kako piše prof. Ristović, druga stanica ovih zatočenika biva logor Banjica, gde stižu 4. maja 1943. godine.

Jedini sačuvan pomen njihovog kratkog boravka u Beogradu je potvrda opunomoćenika Ministarstva spoljnih poslova Rajha u Beogradu Feliksa Benclera, kao i sačuvane logorske knjige, u kojima su zabeležena njihova imena, datumi rođenja, zanimanja, bračno stanje.

Ristović zatim podseća na dugu istoriju netrpeljivosti prema Romima, koja se može pratiti od najranijih dana njihove pojave u evropskim zemalja. U Nemačkoj je 1416. godine donet prvi zakon kojim je cela zajednica optužena za špijuniranje i izdaju hrišćanstva. Maksimilijan Prvi je 1500. naredio njihovo izbacivanje s teritorije njegove države; car Ferdinand  je 1566. naredio njihovo nasilno proterivanje.

Bizmark je podsticao lokalne vlasti da doseljene Rome proteraju s nemačkog tla, a domaće obavežu da odustanu od nomadskog života.

U Nemačkoj i nekim drugim evropskim državama postojala je duga policijska praksa da se podaci o licima romskog porekla sabiraju i objavljuju u posebnim internim publikacijama. Prvu ovakvu knjigu objavila je bavarska policija 1905. godine s imenima 3.350 lica.

U Engleskoj i Francuskoj pojam „Ciganin” označavao je grupnu društvenu marginalizaciju i izazivao sumnjičenje vlasti.

U vreme dolaska nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj ova je manjina brojala tek oko 26.000 članova  i bila je van posebnog zanimanja vlasti, usredsređenih na središnje „jevrejsko pitanje”. Početna indiferentnost postepeno se menjala.

Posle donošenja Nirnberških rasnih zakona 1935. godine, nemačke vlasti na početku nisu pokazivale posebno zanimanje za kontrolu sklapanja brakova između Roma i Sinti partnera; jedino su nadgledale da ne dođe do narušavanja zabrane o „mešanju krvi”, što je bilo najstrože sankcionisano kao „skrnavljenje rase”. Kasnije, i ovi brakovi došli su pod udar zabrane. Za kršenje ovih propisa sledovalo je upućivanje u koncentracione logore.

Postavlja se pitanje koje, umesto odgovora, vodi nagađanju o tome šta je u ratno nedoba nateralo ovu grupu ljudi, koji su živeli pod strogim nadzorom vlasti, da se upuste u rizičnu avanturu. Sama odluka da napuste mesta boravka u Nemačkoj značila je izuzetno ozbiljno kršenje zabrane donete dekretom 1939. godine. U „Istočnoj marki”, kako je preimenovana Austrija posle „anšlusa” 1938, osnovan je u blizini Salcburga 1940. godine logor za njihovo interniranje.

Kada su Blum i njegovi doneli odluku da prekrše ove zabrane i pođu na put u neizvesnost, svakako su bili podstaknuti i strahom od onoga što su naslućivali iz postupaka nacističkih vlasti, teskobom izopštenosti, oskudnim prilikama...

Istovremeno, zaraza donošenja rasnih zakona, propisa i uredbi po nemačkom „modelu” već se proširila Evropom. Rasističku „klasifikaciju” lica romskog porekla prihvatile su Italija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, NDH, Slovačka. U baltičkim okupiranim zemljama izjednačen je položaj Roma i Jevreja. Istu praksu su okupacione vlasti uvodile i u Srbiji.

Neki austrijski Romi (Sinti i pripadnici grupe Laleri Roma) bili su regrutovani za vojnu službu. Nemački prodor na evropski Istok 1941. i okupacija velikih delova teritorije Sovjetskog Saveza označili su početak pokretanja sveobuhvatne i planirane akcije „konačnog rešenja jevrejskog pitanja”. To je uticalo i na radikalizaciju romskog pitanja.

Kada su Blum i njegova trupa stigli u Zagreb, već godinu dana grad je bio prestonica ustaške Nezavisne Države Hrvatske, u kojoj su od prvih nedelja posle dolaska ustaša na vlast na snazi bili rasni zakoni na čijem udaru su se našli, pored Srba i Jevreja, i Romi. Dok je Blumova trupa boravila u Zagrebu, jasenovačko logorsko masovno gubilište radilo je punom parom, i njene su, najčešće, anonimne žrtve bili i Romi, koji su ubijani na skeli i bacani u Savu.

Dok su artisti Blumovog karavana prolazili kroz Beograd i išli dalje, ka rumunskoj granici, najveći deo Roma na teritoriji Srbije pod nemačkom vojno-okupacionom upravom već je stradao. Jevreji i Romi bili su zatvoreni u improvizovani logor Topovske šupe, odakle su odvođeni i u grupama streljani u blizini sela Jabuka kod Pančeva i na drugim mestima u Banatu.

U Ministarstvu inostranih poslova Rajha zaključeno je da je neophodan organizovan povratak ove grupe artista.

Njihove izjave tokom ispitivanja u Banjičkom logoru donekle će pokazati za ratne prilike zbunjujuću odlučnost, hrabrost ili lakoumnost da ovaj artistički karavan odraslih i dece krene preko nekoliko granica bez potrebnih ili odgovarajućih papira.

Prvi je ispitan vođa Karl Blum, kome su policijske vlasti u Vajdenu 1942. odredile zabranu napuštanja mesta boravka, da bi kasnije, ipak, dobio dozvolu, s važnošću od tri meseca, da se može baviti svojim poslom u granicama pokrajine. Priliku je iskoristio da prekrši zabranu i krene s porodicom na jug. U proleće 1942. godine prešao je (novu) granicu Rajha u blizini Marburga (Maribor). Produžio je ka Hrvatskoj. Odande su, preko Srbije, prešli u Rumuniju i nastavili dalje, u Bugarsku.

Može se samo pretpostaviti da je deo ove artističke trupe ranije krenuo na svoju ratnu turneju, da bi se u proleće s drugom grupom spojili u Zagrebu.

Pogoršava se položaj nemačkih Roma i Sinta. Usledile su masovne deportacije tokom februara i marta 1943. godine u poseban deo logorskog sistema Aušvic-Birkenau („Ciganski porodični logor”). Na mesto glavnog logorskog lekara postavljen je Jozef Mengele, koji je počeo svoje medicinske „opite” na zatvorenicima.

Pošto je napravljena beleška o dostavljanju nadležnima Bencleru i Baderu originala akata o istražnom procesu protiv trupe artista, oni će biti prebačeni u Aušvic.

Na taj birokratski bezličan način zatvoren je beogradski dosije i slučaj trupe putujućih artista Blum, koji su svoju, sasvim izvesnu, fatalnu sudbinu bili prinuđeni da podele sa svim onim milionima koji su bili obeleženi žigom „rasne nepodobnosti” i „opasnosti po čistotu nemačke krvi” i bili ubijeni u nekom od nekoliko stotina logorskih pogona masovne smrti ili likvidirani na stratištima širom Evrope.

Poslednji tragovi nekoliko članova porodice Blum i Šmit nalaze se u logorskim kartonima iz Aušvica.

Njihovo putovanje od Nemačke do Turske u ratnim godinama 1942. i 1943. godine bilo je neuobičajen i rizičan poduhvat.

Ristović zaključuje kako je birokratsko-policijska mašinerija nacističke države pokušavala da utvrdi ne samo njihov pravi identitet, već i načine i puteve i kako su zaobilazili prepreke i prekršili stroge zabrane, da bi, bez odgovarajućih dokumenata, krenuli preko nemačke granice, usput uspevajući da dobiju nemačka dokumenta (pasoše) u konzulatima u Italiji, Rumuniji koja su im „dizala granične rampe” na Balkanu.

 Magična moć nemačkih dokumenata

„Može se samo pretpostaviti da su čak i njihovi priručni papiri, razne propusnice koje su u isleđivanju pominjali na granicama nemačkih balkanskih vazala, svojim pečatima i jezikom, imali gotovo magičnu moć za graničnu policiju i carinike koji se nisu, uprkos sumnjivoj slici koju je karavan artista u ratnom vremenu ostavljao, usuđivali da sumnjaju u validnost bilo kojeg nemačkog dokumenta”, piše autor.

On podseća da su nejasni motivi za donošenje odluke, kojom su prekršili drakonske propise nacističke države:

„Egzistencijalna ugroženost bila je jača od pretnji, kazni, bekstva od sveprisutnog policijskog nadzora svesti da će biti kad-tad uhapšeni i deportovani, neodricanja od tradicionalnog načina života i putovanja, nepoznavanja ili neprihvatanja ’nove stvarnosti’ koju je doneo rat... Ili je dugo putovanje, s mnogim usputnim stanicama, bilo ništa drugo nego očajnički pokušaj da se ovih nekoliko porodica dokopa sigurnosti na teritoriji neutralne Turske.”

Članovi ove grupe artista, sa svojim porodicama, pridružili su se u leto desetinama hiljada zatočenika u „Ciganskom logoru”, ogranku Aušvica. U njemu je, do marta 1944. godine, stradala većina, oko 30.000 Roma, Sinta i „ciganskih mešanaca”.