Очајнички бег од расних закона
Никада се неће сазнати шта је нагнало ромску трупу да у пролеће 1942. године из Немачке крене у ризичну авантуру преко Марибора, кроз НДХ, па преко Србије у Румунију и Бугарску до границе неутралне Турске где су ухапшени. Како се историја сагледава кроз судбине појединца описује историчар, проф. др Милан Ристовић
„Извођачку групу”, коју је предводио „цигански мешанац” Карл Блум, 19. јануара 1943. на захтев немачког конзулата у Скопљу ухапсиле су бугарске окупационе власти.
Лако су на тргу упали у очи властима својим колима, музиком, која је пратила жонглерске и акробатске вештине, за које су, последњи пут, од малобројних, промрзлих и изгладнелих радозналаца очекивали некакву надокнаду. Уместо зараде стигла је бугарска полиција, која је целу групу, пошто их је површно легитимисала, одмах изручила представницима својих немачких савезника.
Већ следећег дана пребачени су из Скопља у Ниш, у логор на Црвеном крсту.
То је била прва станица њиховог изнуђеног повратка с Балкана, на север, у неизвесност, која ће потрајати следећих пола године.
О новим заточеницима, после три месеца боравка у нељудским условима у претрпаним баракама нишког логора, извештај је добио први полицајац немачке окупационе машинерије, немилосрдни Август Мајснер, виши полицијски вођа у Србији и заповедник Службе безбедности.
Овако у књизи „Путовање кроз Балкан Карла Блума” (издање „Чигоја штампа”) проф. др Милан Ристовић, историчар, започиње причу о судбини ромске дружине, којом кроз појединачне судбине даје увид и шири контекст нацистичких закона о расној чистоћи и односу према овој мањини. Такође, кроз ову причу, аутор осликава и стање у окупираним земљама Балкана.
Из логора у Нишу на Бањицу
У трупи је било шест мушкараца, дванаест жена и шеснаесторо деце. Били су чланови неколико породица, повезаних сложеним и изукрштеним сродничким везама. Трупу је предводио Карл Блум, рођен у околини Магдебурга, у месту Доле, 10. јануара 1885. године.
Писац првог извештаја Мајснеру о хапшењу, који је упућен у Београд, био је поручник Ерих Винеке, командант логора на Црвеном крсту. Он је после рата избегао предају југословенским властима и постао адвокат у Хановеру.
Сви чланови ухапшене трупе били су рођени у Немачкој или у некој од суседних земаља.
У извештајима немачког конзулата и представника немачке Тајне војне полиције у Скопљу наводи се да су путујући артисти својим понашањем „нанели штету угледу Великонемачког рајха”. То је био разлог који је налагао да се неизоставно умеша и Полиција сигурности. На терет чланова групе стављен је списак кажњивих дела: крађа, просјачење, избегавање војне службе, повреде пасошких и граничних прописа, скривање од полицијског надзора и на крају кршење параграфа немачког закона о националној издаји.
Ристовић посебно наглашава да је на списак додата и једна посебна „кривица” једној чланици трупе, Карловој супрузи – Алми. Била је оптужена за неовлашћено ношење и злоупотребу „Почасног крста немачке мајке првог реда”, које је од 1938. на Хитлеров предлог било додељивано мајкама које су родиле четворо или више деце. Орден првог реда добијале су мајке које су родиле осморо или више деце и на тај начин дале „допринос немачком народу”.
Покушај да се пунолетни чланови групе искористе за принудни рад у логору није успео јер је, у међувремену, дошло до промене прописа које је „Рајх донео у вези са смештајем Цигана, а посебно и због броја мале деце” у трупи.
Тако, како пише проф. Ристовић, друга станица ових заточеника бива логор Бањица, где стижу 4. маја 1943. године.
Једини сачуван помен њиховог кратког боравка у Београду је потврда опуномоћеника Министарства спољних послова Рајха у Београду Феликса Бенцлера, као и сачуване логорске књиге, у којима су забележена њихова имена, датуми рођења, занимања, брачно стање.
Ристовић затим подсећа на дугу историју нетрпељивости према Ромима, која се може пратити од најранијих дана њихове појаве у европским земаља. У Немачкој је 1416. године донет први закон којим је цела заједница оптужена за шпијунирање и издају хришћанства. Максимилијан Први је 1500. наредио њихово избацивање с територије његове државе; цар Фердинанд је 1566. наредио њихово насилно протеривање.
Бизмарк је подстицао локалне власти да досељене Роме протерају с немачког тла, а домаће обавежу да одустану од номадског живота.
У Немачкој и неким другим европским државама постојала је дуга полицијска пракса да се подаци о лицима ромског порекла сабирају и објављују у посебним интерним публикацијама. Прву овакву књигу објавила је баварска полиција 1905. године с именима 3.350 лица.
У Енглеској и Француској појам „Циганин” означавао је групну друштвену маргинализацију и изазивао сумњичење власти.
У време доласка националсоцијалиста на власт у Немачкој ова је мањина бројала тек око 26.000 чланова и била је ван посебног занимања власти, усредсређених на средишње „јеврејско питање”. Почетна индиферентност постепено се мењала.
После доношења Нирнбершких расних закона 1935. године, немачке власти на почетку нису показивале посебно занимање за контролу склапања бракова између Рома и Синти партнера; једино су надгледале да не дође до нарушавања забране о „мешању крви”, што је било најстроже санкционисано као „скрнављење расе”. Касније, и ови бракови дошли су под удар забране. За кршење ових прописа следовало је упућивање у концентрационе логоре.
Поставља се питање које, уместо одговора, води нагађању о томе шта је у ратно недоба натерало ову групу људи, који су живели под строгим надзором власти, да се упусте у ризичну авантуру. Сама одлука да напусте места боравка у Немачкој значила је изузетно озбиљно кршење забране донете декретом 1939. године. У „Источној марки”, како је преименована Аустрија после „аншлуса” 1938, основан је у близини Салцбурга 1940. године логор за њихово интернирање.
Када су Блум и његови донели одлуку да прекрше ове забране и пођу на пут у неизвесност, свакако су били подстакнути и страхом од онога што су наслућивали из поступака нацистичких власти, тескобом изопштености, оскудним приликама...
Истовремено, зараза доношења расних закона, прописа и уредби по немачком „моделу” већ се проширила Европом. Расистичку „класификацију” лица ромског порекла прихватиле су Италија, Мађарска, Румунија, Бугарска, НДХ, Словачка. У балтичким окупираним земљама изједначен је положај Рома и Јевреја. Исту праксу су окупационе власти уводиле и у Србији.
Неки аустријски Роми (Синти и припадници групе Лалери Рома) били су регрутовани за војну службу. Немачки продор на европски Исток 1941. и окупација великих делова територије Совјетског Савеза означили су почетак покретања свеобухватне и планиране акције „коначног решења јеврејског питања”. То је утицало и на радикализацију ромског питања.
Када су Блум и његова трупа стигли у Загреб, већ годину дана град је био престоница усташке Независне Државе Хрватске, у којој су од првих недеља после доласка усташа на власт на снази били расни закони на чијем удару су се нашли, поред Срба и Јевреја, и Роми. Док је Блумова трупа боравила у Загребу, јасеновачко логорско масовно губилиште радило је пуном паром, и њене су, најчешће, анонимне жртве били и Роми, који су убијани на скели и бацани у Саву.
Док су артисти Блумовог каравана пролазили кроз Београд и ишли даље, ка румунској граници, највећи део Рома на територији Србије под немачком војно-окупационом управом већ је страдао. Јевреји и Роми били су затворени у импровизовани логор Топовске шупе, одакле су одвођени и у групама стрељани у близини села Јабука код Панчева и на другим местима у Банату.
У Министарству иностраних послова Рајха закључено је да је неопходан организован повратак ове групе артиста.
Њихове изјаве током испитивања у Бањичком логору донекле ће показати за ратне прилике збуњујућу одлучност, храброст или лакоумност да овај артистички караван одраслих и деце крене преко неколико граница без потребних или одговарајућих папира.
Први је испитан вођа Карл Блум, коме су полицијске власти у Вајдену 1942. одредиле забрану напуштања места боравка, да би касније, ипак, добио дозволу, с важношћу од три месеца, да се може бавити својим послом у границама покрајине. Прилику је искористио да прекрши забрану и крене с породицом на југ. У пролеће 1942. године прешао је (нову) границу Рајха у близини Марбурга (Марибор). Продужио је ка Хрватској. Оданде су, преко Србије, прешли у Румунију и наставили даље, у Бугарску.
Може се само претпоставити да је део ове артистичке трупе раније кренуо на своју ратну турнеју, да би се у пролеће с другом групом спојили у Загребу.
Погоршава се положај немачких Рома и Синта. Уследиле су масовне депортације током фебруара и марта 1943. године у посебан део логорског система Аушвиц-Биркенау („Цигански породични логор”). На место главног логорског лекара постављен је Јозеф Менгеле, који је почео своје медицинске „опите” на затвореницима.
Пошто је направљена белешка о достављању надлежнима Бенцлеру и Бадеру оригинала аката о истражном процесу против трупе артиста, они ће бити пребачени у Аушвиц.
На тај бирократски безличан начин затворен је београдски досије и случај трупе путујућих артиста Блум, који су своју, сасвим извесну, фаталну судбину били принуђени да поделе са свим оним милионима који су били обележени жигом „расне неподобности” и „опасности по чистоту немачке крви” и били убијени у неком од неколико стотина логорских погона масовне смрти или ликвидирани на стратиштима широм Европе.
Последњи трагови неколико чланова породице Блум и Шмит налазе се у логорским картонима из Аушвица.
Њихово путовање од Немачке до Турске у ратним годинама 1942. и 1943. године било је неуобичајен и ризичан подухват.
Ристовић закључује како је бирократско-полицијска машинерија нацистичке државе покушавала да утврди не само њихов прави идентитет, већ и начине и путеве и како су заобилазили препреке и прекршили строге забране, да би, без одговарајућих докумената, кренули преко немачке границе, успут успевајући да добију немачка документа (пасоше) у конзулатима у Италији, Румунији која су им „дизала граничне рампе” на Балкану.
Магична моћ немачких докумената
„Може се само претпоставити да су чак и њихови приручни папири, разне пропуснице које су у ислеђивању помињали на границама немачких балканских вазала, својим печатима и језиком, имали готово магичну моћ за граничну полицију и царинике који се нису, упркос сумњивој слици коју је караван артиста у ратном времену остављао, усуђивали да сумњају у валидност било којег немачког документа”, пише аутор.
Он подсећа да су нејасни мотиви за доношење одлуке, којом су прекршили драконске прописе нацистичке државе:
„Егзистенцијална угроженост била је јача од претњи, казни, бекства од свеприсутног полицијског надзора свести да ће бити кад-тад ухапшени и депортовани, неодрицања од традиционалног начина живота и путовања, непознавања или неприхватања ’нове стварности’ коју је донео рат... Или је дуго путовање, с многим успутним станицама, било ништа друго него очајнички покушај да се ових неколико породица докопа сигурности на територији неутралне Турске.”
Чланови ове групе артиста, са својим породицама, придружили су се у лето десетинама хиљада заточеника у „Циганском логору”, огранку Аушвица. У њему је, до марта 1944. године, страдала већина, око 30.000 Рома, Синта и „циганских мешанаца”.
