Večni mir na visovima Alžira

Njih 324 je zauvek ostalo na visovima Alžira, glavnog grada države na severu Afrike. Svi do jednog bili su junaci Prvog svetskog rata kojima je sudbina odredila da zanavek počivaju u tuđini, na srpskom vojničkom groblju u gradiću Deli Ibrahim. Groblje je uređeno, dostojno palih junaka koji su savladali gudure Albanije, ali su umrli kad su se domogli slobode u ovoj tada francuskoj koloniji.

Groblje je dugo bilo zapušteno i od svih zaboravljeno. Malo je ko znao da i u ovoj zemlji ima naših palih ratnika. Velike zasluge za otkriće pripadaju legendarnom filmskom snimatelju Stevanu Labudoviću, kao i Radoslavu Nediću, ambasadoru u penziji, ali i plejadi drugih. Nedavno je o groblju i njegovoj prošlosti objavljena knjiga, čiji su izdavači Arhiv Vojvodine, Društvo prijatelja Alžira i Udruženje „Adligat”.

– Uživajući mnogobrojne počasti koje su mu Alžirci priređivali, Labudović je jednom prilikom zamolio domaćine da ga odvedu na srpsko vojničko groblje – potvrđuje Marko Jelić, predsednik Društva prijatelja Alžira. – Njegovo dugogodišnje traganje i interesovanje je ovoga puta urodilo plodom, jer su ga odveli na pravo mesto. Pre toga nisu. Sve je detaljno fotografisao i po povratku u Beograd pokazao tadašnjem alžirskom ambasadoru Buđemiju Delmiju. Vispreni diplomata je odmah predložio da se organizuje izložba.

S kamerom na frontu

Da čitaoce „Magazina” najpre podsetimo na, narodski rečeno, lik i delo Stevana Labudovića. Kao snimatelj „Filmskih novosti” je od 1959. do 1962. boravio u ovoj severnoafričkoj zemlji dok je tamo buktala revolucija, a Front za nacionalno oslobođenje vodio bitku za nezavisnost. Njegove filmske reportaže o borbama alžirskih ustanika gledao je ceo svet s velikim interesovanjem. Zato su ga smatrali ravnopravnim borcem za oslobođenje te zemlje. Stekao je brojna priznanja i ukazali su mu mnoge počasti. Od proglašenja nezavisnosti Alžira 1962. godine bio je gost najviših državnih funkcionera.

Ferid Mujezinović je u „Politici” od 27. juna 2007. preneo sledeći razgovor s ovim filmskim snimateljem:

– Još dok je u Alžiru besneo rat, čuo sam da u toj zemlji postoji srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata. Hteo sam poodavno da mu uđem u trag, ali mi se nije dalo. Uvek bi se nešto drugo isprečilo. Zato sam jednom prilikom zamolio domaćine da mi pokažu to groblje. Ljubazni, kakvi su uvek bili, odveli su me na jedno takvo mesto. Ali nešto mi nije dalo mira, pa sam potražio nekadašnje ambasadore Nedeljka Zorića i Radoslava Nedića da im se pohvalim otkrićem. Rekli su mi da to nije ono što tražim...

Zainatio se snimatelj da pronađe beleg srpskim junacima. I kad je naredni put doputovao u Alžir ponovo je zamolio domaćine da mu pokažu srpsko groblje, ali su ga odveli do spomenika francuskim i engleskim vojnicima. Očigledno da ni oni nisu znali.

– Odlučio sam da odem u našu ambasadu – pripovedao je dalje Labudović. – Sve su mi lepo objasnili i svojski se potrudili da nekako stignemo do cilja. Groblje je bilo na 25 kilometara od grada Alžira, na teritoriji opštine Deli Ibrahim. Preseljeno je 1983. na mesto gde se i danas nalazi. Zatekli smo uređene grobove. Sve sam to snimio i doneo u Beograd.

Zanimljivo je i sećanje Radoslava Nedića koji je na mesto ambasadora naše zemlje stupio 5. oktobra 2002. Još dok se pripremao za dolazak, saznao je za sudbinu vojničkog groblja.

– Već tokom prve nedelje sam s domarom ambasade i njegovom suprugom otišao da posetim groblje – zapisao je diplomata. – Prvi utisak bio je vrlo loš: ulazna kapija odvaljena, prilazni put izrovan. Radnik koji je brinuo o groblju prestao je da dolazi, jer ga više niko nije plaćao. Obratio sam se Ministarstvu spoljnih poslova, zahtevajući novac za sanaciju. Odgovor je izostao. Odlučio sam da svoj funkcionalni dodatak od 600 evra stavim na raspolaganje za rešavanje najhitnijih problema u vezi sa grobljem. Dve godine je trajala prepiska s nadležnima, da bi na kraju Ministarstvo za socijalna staranja preuzelo brigu o ovom svetom mestu.

Šajkače u pustinji

Dugo se o ovom srpskom vojnom memorijalu nije znalo gotovo ništa. Pitanje je koliko bi sve tako trajalo da nije bilo Labudovićeve upornosti. A beleg je, kao i slični, za svako poštovanje. Jer u Severnu Afriku stiglo je više od 60.000 naših vojnika i jedan broj civila kako bi se, oboleli i iznemogli, što pre oporavili. Ostala je sačuvana priča o svešteniku Ljubomiru Ivkoviću, među najaktivnijim u Alžiru, i njegovoj inicijativi da se u ovoj zemlji podigne naša crkva. Uredno je vodio sve crkvene knjige i protokole, tako da je precizno moglo da se sazna ko je sve od vojnika ostavio svoje kosti pod alžirskim nebom.

U knjizi je i zapis Srboljuba Manojlovića, nekadašnjeg Tanjugovog dopisnika iz Alžira, o poseti devetorice starih ratnika iz čačanskog kraja srpskom groblju u ovoj zemlji. Najmlađi je tada imao 88, a najstariji 94 godine. Zbilo se to maja 1984.

– Nikad dosad tako neobična turistička grupa nije posetila alžirski glavni grad – zabeležio je reporter. – Zbog svojih odmaklih godina i zbog za ovdašnje prilike čudne nošnje, svuda su privlačili pažnju. Bili su odeveni u šumadijske anterije, na nogama opanci, a na glavi šajkača. Ne zna se tačno koliko je bolesnih i iznemoglih ratnika srpske vojske boravilo tokom Prvog svetskog rata na lečenju i oporavku u Alžiru. Zna se jedino da se mnogi odavde nisu vratili svojim kućama. Kako su umirali, tako su sahranjivani u krugu francuske vojne bolnice „Lazaret”. Među devet pristiglih ratnika bio je i Svetozar Leposavić, jedan iz generacije 1.300 kaplara. Od Krfa do Bizerte je 1916. putovao brodom 20 dana. Tada je naučio nešto francuski, ali i dobio zapaljenje pluća. Za vreme prijema u ambasadi oživljavali su daleke uspomene, a čak su vrcale i šale...

Na tlo severne Afrike naši vojnici i izbeglice pristizali su do kraja februara 1916, ali i kasnije. Sačuvan je spisak putnika sa lađe „Abdi”, koja je krenula 8, a stigla 11. februara 1916. u mesto Kap Matif na teritoriji Alžira. Na lađi je bilo 906 izbeglica iz svih krajeva Srbije. Najpre su podvrgnuti karantinu i pelcovanju protiv tifusa, kolere i boginja. Srpsko vojničko groblje trajno je spojilo srpski i alžirski narod. Zato, kako je zapisao ministar Nikola Selaković, pred ovim, kao i pred ostalim grobljima na kojima počivaju srpski ratnici, treba da se, kao pojedinci i kao narod, uvek poklonimo.

Narod sa vojskom

Najveći broj srpskih vojnika je iz Albanije prešao na Krf, a za njima je uskoro stigao i veliki broj izbeglica. Sa francuskom vladom je dogovoreno da se bolesni i iznemogli prebace u severnu Afriku, a izbeglice na Korziku i južnu Francusku. Kasnije je izbeglicama omogućena pomoć dobrih ljudi, humanitarnih društava i opština u kojima su dobili smeštaj. Mnogi su uspeli da sebi obezbede i nekakvu skromnu zaradu.

Puna nega i briga

Za tri i po godine boravka Srba u severnoj Africi, iznemogli, bolesni i ranjeni vojnici prihvatani su, lečeni i rehabilitovani u 37 mesta. Lečenje i rehabilitacija vojnika u Tunisu organizovana je u deset bolnica i 11 sanatorijuma.