Psi znaju za šalu

Danas se sve više ljudi interesuje za obuku svojih kućnih ljubimaca.  – obučen pas je pravo zadovoljstvo za vlasnika, a nevaspitan pas veliki problem u urbanoj sredini, kaže Jelena Cerović, stručnjak za obuku pasa i kinološki sudija.

Nju je oduvek fascinirao fenomen komunikacije među živim stvorenjima, i zato ne voli da koristi termin dresura jer je to za nju prisila kojom se primorava životinja da izvrši izvesnu radnju po komandi koja se izdaje glasom ili znakom. Takav način rada ima pouzdane ali limitirane rezultate.

–Danas je definitivno dokazano da teorija da su životinje suštinski različite od nas nije tačna. Životinje, pogotovo pojedine vrste, imaju inteligenciju koja se razlikuje od naše ne samo kvantitativno nego i kvalitativno , ali je nesporno imaju. Psi konkretno promišljaju, povezuju analogijom, predviđaju, bave se prikrivanjem kada znaju da nešto nije sa naše strane dozvoljeno, znaju za šalu, ... samo ne razmišljaju apstraktno. Ako ste svesni toga, možete na sasvim jedan drugi način obučavati psa, mnogo efikasniji, uspešniji i humaniji od obuke klasičnim pritiskom na psa–ističe Jelena Cerović i dodaje da se pas nikada ne kažnjava dok prolazi kroz obuku, već samo onda ako ju je već savladao i zna šta tražimo od njega ali iz nekog razloga ne želi da nas posluša.  

Kod nas ne postiji licenca za dresera pasa, iako je ta mogućnost predviđena novim zakonom o dobrobiti životinja. Jedini, koji kao stručnjaci za obuku pasa mogu biti prepoznati su za sada kinološki sudije koji licencu dobijaju od Kinološkog Saveza Srbije. U takvoj situaciji najčešće se tim poslom bave oni ljudi koji su u nekom od kinološko sportskih klubova stekli osnove pa su posle otvorili svoje privatne škole. Nekada su svi taj zanat,  makar u Beogradu, učili u Klubu Policajac, a u skorije vreme se i iz prviatnih klubova regrutuju dreseri koji otvaraju svoje škole za obuku.   

U razvijenim zemljama je bolje organizovana ta oblast. Postoji i obaveza vlasnika, ali sad već i navika i želja da se psi dovode na obuku i kroz obuku kasnije uvode u neki od kinoloških sportova koji su sve rasprostranjeniji način aktivnog odmora i rekreacije.

Ljudi danas sve više gaje životinje. Da li se interesuju i u kojoj meri za obuku i šta žele da njihovi psi nauče? 

Ranije su se javljali uglavnom oni koji su već imali problem sa socijalizacijom i vaspitanjem pa su prosto bili primorani da potraže pomoć, ali mi je veoma drago da se danas javlja više onih vlasnika koji su nabavili psa ili tek nameravaju da ga nabave, a želeli bi da ga pravilno vaspitaju ili čak da se bave aktivno radom, sportskom obukom, da naprave sebi veće zadovoljstvo tako što će uz psa dobiti rekreaciju, druženje, putovanja i sve ono što praktično podrazumeva sportska i radna kinologija. Najbolji pristup vaspitanju pasa je sličan vaspitanju dece. Obuka psa može da traje i ceo život jer nikad nije kasno za nove stvari koje će pas naučiti, ukoliko je postavljena u detinjstvu dobra osnova.

Da li je teško naučiti ljude da postanu dreseri ili instruktori?

Onak ko želi da postane dobar vaspitač mora, kažu stručnjaci, mora znati da postoje brojne predrasude u vezi odnosa čoveka i psa – jedna je da pas ništa ne razume i da je biološka mašina a druga da je pas kao ljudsko biće i tada se zanemaruju bitne razlike u sistemu razmišljanja i percepciji pasa i ljudi. Pas pre svega vidi i čuje drugačije, njuhom ''vidi'' događaje koji su se desili, mi ne možemo, mi prepričavamo , a oni ne mogu, nisu sujetni, mi jesmo, sebični su i ne znaju za ono ''nema smisla''. Oni koji to ne razumeju, teško im ide obuka pasa, ali treba znati još nešto: – najbolje je sa vaspitanjem početi od momenta kada se štene izdvoji iz legla. Da bi obuka bila uspešna, pas mora, pored naravno osećaja da je voljen i zaštićen, imati socijalizaciju i kućno vaspitanje i to ni jedan dreser niti obuka ne mogu nadomestiti. To se ne kupuje plaćanjem časova, nego savesnim odnosom prema tom članu porodice, zaključuje naša sagovornica