Bogovi uživaju u aromi sveta
Morate znati da nas čulo mirisa povezuje s davno zaboravljenim sećanjima na prošlost, a miris povezuje inteligenciju (mozak) sa intuicijom (srce) i instinktom (seks), kaže Jan Fabr
Moja prva poseta Beogradu i Srbiji bila je 1984. godine, kada smo na Bitef festivalu predstavili predstavu Moć pozorišnog ludila. Imao sam tada samo 26 godina i jasno se sećam jedne veoma strastvene i oduševljene publike koja je raširenih ruku dočekala avangardnu pozorišnu predstavu iz Belgije. Izvođači i ja smo imali veoma angažovane razgovore s nekim članovima publike, a posle festivala sećam se da smo proveli sjajnu dugu noć u gradu. A za nastup smo dobili dve nagrade festivala. Od tada volim da komuniciram s kulturnom scenom Beograda. Ovako se u razgovoru za Politiku sećao svog prvog boravka u Srbiji flamanski reditelj Jan Fabr, jedna od najsvestranijih ličnosti savremene umetničke scene, koji je nedavno boravio kao gostujući profesor Instituta za umetničku igru u Beogradu i tom prilikom predstavio svoju novu knjigu Od akcije do glumačke interpretacije – Smernice Jana Fabra za izvođača 21. veka u izdanju beogradskog Instituta za umetničku igru.
Jan Fabr ima brojne poklonike svoje scenske linije u Beogradu, koji još uvek pamti njegovu predstavu Olimp u trajanju od 24 sata i uz direktan televizijski program, koja je bila senzacija 51. Bitefa 2017. godine. Belgijski reditelj Jan Fabr dvostruki je dobitnik Politikine nagrade za najbolju režiju na Bitefu. Upravo za predstavu Olimp slavili smo Fabrov trijumf i u svojstvu 40. po redu dobitnika Politikinog priznanja za režiju za ovu predstavu na Bitefu. Fabrova prethodna Politikina nagrada za režiju sustigla ga je 1984. godine za postavku predstave Moć pozorišnih ludosti, koja je izvedena na 18. Bitefu.
Lucidni Jan Fabr (Antverpen, 1958) diplomirao je na Opštinskom institutu za dekorativnu umetnost i Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti. Tokom proteklih 30 godina producirao je radove kao pozorišni reditelj, autor i vizuelni umetnik. Ovaj umetnik posebnog senzibiliteta, poznat je i po tome što je proširio horizonte svakog žanra na koji primenjuje svoju umetničku viziju. Fabr je pisao sopstvene drame od 1975, iako su prvi put izvedene tek 1989. godine. Radovi Jana Fabra izlagani su na najznačajnijim međunarodnim izložbama i u muzejima, kao što su Venecijansko bijenale, Dokumenta u Kaselu, Bijenale u Sao Paulu, Luvr, Ermitaž.
– Godine 2017. predstavili smo predstavu Planina Olimp (Mount Olympus – To glorify the cult of tragedy, a 24-hour performance) na Bitefu, ponovo s velikim odjekom u javnosti. I ova predstava je u Beogradu nagrađena s nekoliko nagrada. A 2020. godine za Narodno pozorište u Beogradu kreirao sam solo predstavu Noćni pisac” (The Night Writer) s poznatim srpskim glumcem Slobodanom Beštićem. Bilo je to lepo iskustvo, na umetničkom i na ljudskom nivou – priča za Politiku Jan Fabr uz prisećanje: – Slobodan Beštić i tehnička ekipa Narodnog pozorišta u Beogradu došli su u Antverpen na probe i to je bio veoma profesionalan, entuzijastičan i strastven posao. Znam da je Beštić dobio nekoliko nagrada za Noćnog pisca i one su sve zaista i zaslužene. Beštić je neverovatno predan, detaljan, intuitivan i snažan glumac. Takođe, uvek sam imao dobro iskustvo sa svojom vizuelnom umetnošću u Beogradu.
Da li ste se tokom boravka u Beogradu sreli sa ovdašnjim prijateljima. Ko su vaši beogradski prijatelji?
Naravno! Tokom svoje jednodnevne posete video sam se s prijateljima u Beogradu… Ipak, fokusirao sam se na predstavljanje srpskog prevoda knjige Od akcije do glumačke interpretacije – Smernice Jana Fabra za izvođača 21. veka i na susret sa studentima Instituta za umetničku igru koji trenutno uče Smernice uz pomoć dva moja talentovana plesača izvođača: Stele Hetler i Konora Doertija. Veoma mi je drago što je moja nastava našla put do Srbije i da je sada dostupna glumcima, igračima, izvođačima, naučnicima, pozorišnim istraživačima, rediteljima i koreografima kao i široj publici ljubitelja pozorišta, kojima knjiga može da pruži uvid u to kako se savremeni izvođači mogu pripremiti za scenu.
Povod za vaš boravak u Beogradu bilo je predstavljanje knjige „Od akcije do glumačke interpretacije – Smernice Jana Fabra za izvođača 21. veka” upravo u izdanju Instituta za umetničku igru. Koja ste iskustva saželi u njoj?
Knjiga je plod desetogodišnjeg istraživanja. Napisao sam je zajedno s Likom Van den Drisom, profesorom Pozorišnih studija na Univerzitetu u Antverpenu, i u bliskoj saradnji s tri moja najiskusnija izvođača, Anabel Šambon, Sedrikom Šaronom i Ivanom Jozić. Razvio sam ove Smernice kao rezultat 40 godina istraživanja i stvaranja. Kako je kompanija dobijala sve više poziva za podučavanje onoga što radimo, moji izvođači i ja želeli smo da prvo savladamo pedagoški zanat. Na kraju krajeva, pravi učitelj je i večiti učenik. Smatrali smo neophodnim da imamo ozbiljnu naučnu obuku i obrazovanje. Želeli smo da razumemo šta se dešava u telu, kako organi i mišićni sistem reaguju i kako se mogu kontrolisati pravilnim vežbama disanja. Tako da je veoma važan proces u razvoju vežbi bila saradnja s laboratorijama Univerziteta u Antverpenu. Kako bismo definisali metodu fiziološke glume, naučno smo procenili sve vežbe tako da instruktori znaju i razumeju šta se dešava u telu. Izvođači moraju da nauče i da budu svesni da se emocije ne dešavaju izvan njih, već da su emocije fiziološke reakcije u njihovom telu.
Koliko je bilo složeno sumirati svoja znanja i iskustva, ovoga puta između korica jedne knjige?
Knjiga se sastoji od pet poglavlja. U prvom poglavlju su objašnjeni najvažniji osnovni principi mog glumačkog pristupa. Oni čine osnovnu gramatiku na kojoj se zasniva jezik izvođača. U drugom poglavlju su predstavljene sve vežbe koje čine srž mog glumačkog metoda. U svakoj od ovih vežbi uče se specifične veštine koje „Ratnik lepote” mora da poseduje. Tekst se ne koncentriše samo na uputstva već i tumači i kontekstualizuje vežbe. Treći deo su vežbe improvizacije u kojima se sve ove veštine ponovo obrađuju dajući izvođaču istovremeno i okvir i slobodu da njima eksperimentiše. U četvrtom poglavlju obrađeni su koreografski modeli, principi mog plesnog jezika i objašnjeni su njegovi osnovni sastojci. Poslednje poglavlje je priručnik koji instruktorima pruža alate i uputstva za podučavanje vežbi korak po korak. Ove Smernice su osnova masterklasa za profesionalne i studentske izvođače, koji ja lično kao i moji saradnici predajemo u raznim gradovima širom sveta.
Kojom vas imaginacijom, linijom mašte, danas vodi vaša umetnička vizija?
Poslednjih meseci u mislima sam veoma zauzet svojom najnovijom produkcijom, osmočasovnom predstavom Na vrhu planine Olimp (Peak Mitikas), nastavkom 24-časovne predstave Planina Olimp. Opčinjen sam instinktom, onim što izmiče razumu, odnosno onim što izmiče kontroli. Volim da istražujem međuprostor zone sumraka između živog i ljudskog, nedefinisanu tranzitnu oblast onoga što ostaje od životinje u čoveku: gde instinkt raseca civilizaciju, „normalnost” gubi sjaj od nečeg što pršti iz najdublje unutrašnjosti. Moji izvođači vole da razotkrivaju ostatke onoga što se zove civilizacija da bi prikazali drugačiju sliku čoveka, nešto što mi sami nerado prepoznajemo u ogledalu, gmizavca ili prisustvo smrti u sebi. Na vrhu planine Olimp briljira u mnogim trenucima metamorfoze gde izvođači kroz iscrpljujući ponor u sebe pronalaze drugo koje počinje da isijava kroz znoj njihove kože. Predstava Na vrhu planine Olimp odnosi se na intuiciju mirisa. Najviši vrh planine Olimp zove se Mitikas. Grčka reč za Nos. Kako bogovi žive na toj planini, Nos je nos svih bogova. Oni uživaju u mirisima koji dolaze od ljudi, koji žive u dolini, na zemlji. Ljudi žrtvuju bilje, životinje i druge ljude. Oni kuju oružje i ratuju. Miriše rat, miriše smrt, miriše ljubav. Bogovi uživaju u aromi sveta. Morate znati da nas čulo mirisa povezuje s davno zaboravljenim sećanjima na prošlost, a miris povezuje inteligenciju (mozak) sa intuicijom (srce) i instinktom (seks). Što se tiče moje vizuelne umetnosti, poslednjih godinu i po dana putujem mnogo u Kararu, u Italiji, da radim na novim mermernim skulpturama. One su omaž belgijsko-romskom muzičaru i gitaristi Đangu Rajnhartu kao i Đangu Đenaru Fabru, mom sinu, koji ima dve godine i tri meseca. Skulpture će biti predstavljene na predstojećim izložbama 24. oktobra u Londonu, 25. januara u Rimu.
Vaši dnevnici su iskreni jer „verujete u varljivost zamišljenog”. Zašto ste se odlučili za ovakav pristup?
Tačna fraza je „verujem u laž mašte”. I to je jedino što možete da uradite kao umetnik. Mislim da je fantastično što su tri toma mojih dnevnika prevedena i objavljena u Srbiji zahvaljujući predivnim damama iz Kulturnog centra Beograda. Nadam se da su moji spisi inspirativni za mlade vizuelne umetnike, koreografe, reditelje...
Međutim, vaša namera nije da provocirate. Do koje se faze, stadijuma, mora stići da se ljudsko telo oslobodi? Kako istrajavate u svom scenskom izrazu?
Odgovoriću na ovo pitanje citatom iz mog Noćnog dnevnika iz osamdesetih: Pregled i oslobađanje tela je sveta dužnost. U pozorištu i u vizuelnoj umetnosti. Moj katihizis glasi: „Umetnost je otac, Lepota je sin, a Sloboda duh.”
Haos i disciplina, ponavljanje i ludilo, metamorfoza i anonimnost neizostavni su sastojci vašeg pozorišta. Kako pokušavate da zalečite rane u umu gledaoca?
Sav moj umetnički rad: pozorište, likovna umetnost ili moje pisanje su sklad između poetskih ispovesti i umetničkih manifesta. Verujem u oproštaj koji nam daje sila lepote, to znači lepotu kao usklađenost između etičkih vrednosti i estetskih principa. Ne postoji ništa tako snažno kao doživljaj čuda i magije pozorišta. Kao što se desilo ovde u Beogradu sa 24-časovnom predstavom Olimp, koju je predstavio Bitef. Ovom predstavom smo dokazali da je pozorišna katarza još uvek moguća i da postoji: bilo je jasno da je publika proživela i doživela akcije i upotrebu vremena zajedno sa izvođačima na sceni. Sala je bila prepuna sve do kraja predstave, a pre nego što je predstava završena krenule su ovacije, oduševljenje i vriska publike. Aplauz je trajao više od 50 minuta. Izvođači i publika postali su jedna energija u zajedničkom ritualu.
Zašto volite efemernu prirodu pozorišta?
Upravo iz razloga koje sam naveo. Ne postoji ništa tako snažno kao kada izvođači i publika postanu jedna energija u zajedničkom ritualu. A to se može dogoditi samo u realnom vremenu.
