Богови уживају у ароми света

Моја прва посета Београду и Србији била је 1984. године, када смо на Битеф фестивалу представили представу Моћ позоришног лудила. Имао сам тада само 26 година и јасно се сећам једне веома страствене и одушевљене публике која је раширених руку дочекала авангардну позоришну представу из Белгије. Извођачи и ја смо имали веома ангажоване разговоре с неким члановима публике, а после фестивала сећам се да смо провели сјајну дугу ноћ у граду. А за наступ смо добили две награде фестивала. Од тада волим да комуницирам с културном сценом Београда. Овако се у разговору за Политику сећао свог првог боравка у Србији фламански редитељ Јан Фабр, једна од најсвестранијих личности савремене уметничке сцене, који је недавно боравио као гостујући професор Института за уметничку игру у Београду и том приликом представио своју нову књигу Од акције до глумачке интерпретације – Смернице Јана Фабра за извођача 21. века у издању београдског Института за уметничку игру.

Јан Фабр има бројне поклонике своје сценске линије у Београду, који још увек памти његову представу Олимп у трајању од 24 сата и уз директан телевизијски програм, која је била сензација 51. Битефа 2017. године. Белгијски редитељ Јан Фабр двоструки је добитник Политикине награде за најбољу режију на Битефу. Управо за представу Олимп славили смо Фабров тријумф и у својству 40. по реду добитника Политикиног признања за режију за ову представу на Битефу. Фаброва претходна Политикина награда за режију сустигла га је 1984. године за поставку представе Моћ позоришних лудости, која је изведена на 18. Битефу.

Луцидни Јан Фабр (Антверпен, 1958) дипломирао је на Општинском институту за декоративну уметност и Краљевској академији лепих уметности. Током протеклих 30 година продуцирао је радове као позоришни редитељ, аутор и визуелни уметник. Овај уметник посебног сензибилитета, познат је и по томе што је проширио хоризонте сваког жанра на који примењује своју уметничку визију. Фабр је писао сопствене драме од 1975, иако су први пут изведене тек 1989. године. Радови Јана Фабра излагани су на најзначајнијим међународним изложбама и у музејима, као што су Венецијанско бијенале, Документа у Каселу, Бијенале у Сао Паулу, Лувр, Ермитаж.

– Године 2017. представили смо представу Планина Олимп (Mount Olympus – To glorify the cult of tragedy, a 24-hour performance) на Битефу, поново с великим одјеком у јавности. И ова представа је у Београду награђена с неколико награда. А 2020. године за Народно позориште у Београду креирао сам соло представу Ноћни писац” (The Night Writer) с познатим српским глумцем Слободаном Бештићем. Било је то лепо искуство, на уметничком и на људском нивоу – прича за Политику Јан Фабр уз присећање: – Слободан Бештић и техничка екипа Народног позоришта у Београду дошли су у Антверпен на пробе и то је био веома професионалан, ентузијастичан и страствен посао. Знам да је Бештић добио неколико награда за Ноћног писца и оне су све заиста и заслужене. Бештић је невероватно предан, детаљан, интуитиван и снажан глумац. Такође, увек сам имао добро искуство са својом визуелном уметношћу у Београду.

Да ли сте се током боравка у Београду срели са овдашњим пријатељима. Ко су ваши београдски пријатељи?

Наравно! Током своје једнодневне посете видео сам се с пријатељима у Београду… Ипак, фокусирао сам се на представљање српског превода књиге Од акције до глумачке интерпретације – Смернице Јана Фабра за извођача 21. века и на сусрет са студентима Института за уметничку игру који тренутно уче Смернице уз помоћ два моја талентована плесача извођача: Стеле Хетлер и Конора Доертија. Веома ми је драго што је моја настава нашла пут до Србије и да је сада доступна глумцима, играчима, извођачима, научницима, позоришним истраживачима, редитељима и кореографима као и широј публици љубитеља позоришта, којима књига може да пружи увид у то како се савремени извођачи могу припремити за сцену.

Повод за ваш боравак у Београду било је представљање књиге „Од акције до глумачке интерпретације – Смернице Јана Фабра за извођача 21. века” управо у издању Института за уметничку игру. Која сте искуства сажели у њој?

Књига је плод десетогодишњег истраживања. Написао сам је заједно с Ликом Ван ден Дрисом, професором Позоришних студија на Универзитету у Антверпену, и у блиској сарадњи с три моја најискуснија извођача, Анабел Шамбон, Седриком Шароном и Иваном Јозић. Развио сам ове Смернице као резултат 40 година истраживања и стварања. Како је компанија добијала све више позива за подучавање онога што радимо, моји извођачи и ја желели смо да прво савладамо педагошки занат. На крају крајева, прави учитељ је и вечити ученик. Сматрали смо неопходним да имамо озбиљну научну обуку и образовање. Желели смо да разумемо шта се дешава у телу, како органи и мишићни систем реагују и како се могу контролисати правилним вежбама дисања. Тако да је веома важан процес у развоју вежби била сарадња с лабораторијама Универзитета у Антверпену. Како бисмо дефинисали методу физиолошке глуме, научно смо проценили све вежбе тако да инструктори знају и разумеју шта се дешава у телу. Извођачи морају да науче и да буду свесни да се емоције не дешавају изван њих, већ да су емоције физиолошке реакције у њиховом телу.

Колико је било сложено сумирати своја знања и искуства, овога пута између корица једне књиге?

Књига се састоји од пет поглавља. У првом поглављу су објашњени најважнији основни принципи мог глумачког приступа. Они чине основну граматику на којој се заснива језик извођача. У другом поглављу су представљене све вежбе које чине срж мог глумачког метода. У свакој од ових вежби уче се специфичне вештине које „Ратник лепоте” мора да поседује. Текст се не концентрише само на упутства већ и тумачи и контекстуализује вежбе. Трећи део су вежбе импровизације у којима се све ове вештине поново обрађују дајући извођачу истовремено и оквир и слободу да њима експериментише. У четвртом поглављу обрађени су кореографски модели, принципи мог плесног језика и објашњени су његови основни састојци. Последње поглавље је приручник који инструкторима пружа алате и упутства за подучавање вежби корак по корак. Ове Смернице су основа мастеркласа за професионалне и студентске извођаче, који ја лично као и моји сарадници предајемо у разним градовима широм света.

Којом вас имагинацијом, линијом маште, данас води ваша уметничка визија?

Последњих месеци у мислима сам веома заузет својом најновијом продукцијом, осмочасовном представом На врху планине Олимп (Peak Mitikas), наставком 24-часовне представе Планина Олимп. Опчињен сам инстинктом, оним што измиче разуму, односно оним што измиче контроли. Волим да истражујем међупростор зоне сумрака између живог и људског, недефинисану транзитну област онога што остаје од животиње у човеку: где инстинкт расеца цивилизацију, „нормалност” губи сјај од нечег што пршти из најдубље унутрашњости. Моји извођачи воле да разоткривају остатке онога што се зове цивилизација да би приказали другачију слику човека, нешто што ми сами нерадо препознајемо у огледалу, гмизавца или присуство смрти у себи. На врху планине Олимп бриљира у многим тренуцима метаморфозе где извођачи кроз исцрпљујући понор у себе проналазе друго које почиње да исијава кроз зној њихове коже. Представа На врху планине Олимп односи се на интуицију мириса. Највиши врх планине Олимп зове се Митикас. Грчка реч за Нос. Како богови живе на тој планини, Нос је нос свих богова. Они уживају у мирисима који долазе од људи, који живе у долини, на земљи. Људи жртвују биље, животиње и друге људе. Они кују оружје и ратују. Мирише рат, мирише смрт, мирише љубав. Богови уживају у ароми света. Морате знати да нас чуло мириса повезује с давно заборављеним сећањима на прошлост, а мирис повезује интелигенцију (мозак) са интуицијом (срце) и инстинктом (секс). Што се тиче моје визуелне уметности, последњих годину и по дана путујем много у Карару, у Италији, да радим на новим мермерним скулптурама. Оне су омаж белгијско-ромском музичару и гитаристи Ђангу Рајнхарту као и Ђангу Ђенару Фабру, мом сину, који има две године и три месеца. Скулптуре ће бити представљене на предстојећим изложбама 24. октобра у Лондону, 25. јануара у Риму.

Ваши дневници су искрени јер „верујете у варљивост замишљеног”. Зашто сте се одлучили за овакав приступ?

Тачна фраза је „верујем у лаж маште”. И то је једино што можете да урадите као уметник. Мислим да је фантастично што су три тома мојих дневника преведена и објављена у Србији захваљујући предивним дамама из Културног центра Београда. Надам се да су моји списи инспиративни за младе визуелне уметнике, кореографе, редитеље...

Међутим, ваша намера није да провоцирате. До које се фазе, стадијума, мора стићи да се људско тело ослободи? Како истрајавате у свом сценском изразу?

Одговорићу на ово питање цитатом из мог Ноћног дневника из осамдесетих: Преглед и ослобађање тела је света дужност. У позоришту и у визуелној уметности. Мој катихизис гласи: „Уметност је отац, Лепота је син, а Слобода дух.”

Хаос и дисциплина, понављање и лудило, метаморфоза и анонимност неизоставни су састојци вашег позоришта. Како покушавате да залечите ране у уму гледаоца?

Сав мој уметнички рад: позориште, ликовна уметност или моје писање су склад између поетских исповести и уметничких манифеста. Верујем у опроштај који нам даје сила лепоте, то значи лепоту као усклађеност између етичких вредности и естетских принципа. Не постоји ништа тако снажно као доживљај чуда и магије позоришта. Као што се десило овде у Београду са 24-часовном представом Олимп, коју је представио Битеф. Овом представом смо доказали да је позоришна катарза још увек могућа и да постоји: било је јасно да је публика проживела и доживела акције и употребу времена заједно са извођачима на сцени. Сала је била препуна све до краја представе, а пре него што је представа завршена кренуле су овације, одушевљење и вриска публике. Аплауз је трајао више од 50 минута. Извођачи и публика постали су једна енергија у заједничком ритуалу.

Зашто волите ефемерну природу позоришта?

Управо из разлога које сам навео. Не постоји ништа тако снажно као када извођачи и публика постану једна енергија у заједничком ритуалу. А то се може догодити само у реалном времену.