Budite svoji, budite srećni

Glumac Stevan Piale već četiri godine svake večeri gledamo u liku Luke Kanačkog u telenoveli „Igra sudbine” na TV Prva, u 20.05. Beogradska publika ga poznaje i po pozorišnim predstavama „Kazanova protiv Don Žuana” (Madlenianum), „Velika drama” (Narodno pozorište u Beogradu), „Čeznem da vam kažem” (UK „Vuk”), kamernoj kabaretskoj predstavi „Vodič kroz srpski mentalitet” (Red bar), kako i na sceni za najmlađe – u popularnom „Pužu”, gde igra u „Cvrčku i Mravu”, „Lunju i Mazi” i „Mačku u čizmama”.

I tu nije kraj, još toga ima. Stevan Piale gostuje i na drugim srpskim pozorišnim scenama, sa komedijama „Istočni anđeo” po tekstu glumice Ljiljane Lašić, u režiji Dragoslava Ilića, i „Veliki talasi” nastaloj po istoimenoj drami Igora Amadeija, u režiji Nenada Gvozdenovića. Takođe, ima veče poezije „Vazda bilo”, sa pesnikinjom Valentinom Bakti, u umetničkom prostoru „Kvaka 22”, u Ruzveltovoj ulicu u Beogradu. Napominje, ako mu obaveze dozvole, zaigraće i u „Čiča Mičinom pozorištu”, posle duže pauze.

Ljubav Stevana Piala prema pozorištu preneli su mu roditelji koji su se upoznali i zavoleli u jednom amaterskom teatru. Svaki njegov rođendan, kada je bio dete, simbolično je pretvaran u pozorišnu predstavu.

– Dečje „Čiča Mičino pozorište” nastalo je 2015. godine. Ja sam jedan od osnivača i predsednik uprave. Mada moram da priznam da sam na toj poziciji već duže vreme samo formalno. Ovo malu pozorišnu scenu vodi moj kolega glumac Mateja Popović, koji je drugi osnivač. Mateja piše genijalne tekstove za decu. Nekada je to potpuno nova priča, a nekada se poigra sa već dobro poznatim bajkama. Osim toga, stigne i da režira, glumi, bavi se scenografijom, kostimom, muzikom, dekorom, fundusom, magacinom i ko zna čime još. Ja sam tu da pomognem koliko stignem, ali mnogo češće od mene su tu glumci koji igraju u „Čiča Mičinom pozorištu” i ovom prilikom želim sve da ih pohvalim i da im se zahvalim.

Uloga Luke Kanačkog u seriji „Igre sudbine” promenila je život Stevana Piala. Trenutno zbog telenovele ništa drugo ne snima.

– Bilo je nekoliko TV ponuda u poslednje vreme, ali ih nisam prihvatio, jer nisam video sebe u tim projektima. U pozorištu igram u više naslova, a imam i raznih planova za sledeću sezonu. Stevanov životni moto je „budi svoj, kad jesi gde jesi a kad nisi i nemoj”.

Priča nam da voli pesme bosanskohercegovačke grupe „Zoster”, da mu prija uloga oca. Dodaje još da je srećan kada se igra sa svojim ćerkicama Katom i Rosom i kada sa suprugom Unom pravi večeru ili gleda film.

Šta je za njega sreća?

– Sreća je individualna. Ima raznih oblika sreće. Za mene je sreća kada sam na sceni i kada moja „Crvena zvezda” pobedi, kada sam na lepom plavom Dunavu. Kada sam u svom rodnom Zemunu. Srećan sam i kada pobedi fudbalski klub „Zemun”, kada gledam dobru predstavu, kada jedem lubenicu. Kada sviram gitaru… Divno je živeti ono što si sanjao, nesreća je ostati bez snova.

Ponosan sam što sam uspeo da pobedim svoje strahove iz mladosti zahvaljujući studijama glume i što me to nije zadovoljilo već mi otvara nove „frontove” i iznova i iznova – pobeđujem sebe.