Tolstoj i misao o umetnosti
Pošto je umetnika predstavio kao cirkusanta, vrlo brzo beži u socijalnu sferu, gde cela armija radnika funkcioniše kako bi svetu donela nešto što, po njegovom mišljenju, nikome ne treba
Prosto zvuči neverovatno da pisac kao što je bio Lav Nikolajevič Tolstoj (1828–1910), graditelj velikog i promišljenog fonda likova, koji u Ratu i miru, Ani Karenjini, Vaskrsenju pripovedaju, ali i snažno žive istoriju naroda iz kojeg potiču, tako lako i sigurno greši u teorijskom spisu naslovljenom „Šta je umetnost” (objavljen 1897. godine). Borislav Pekić u dnevniku za 1955. godinu piše da nigde na jednom mestu nije uspeo da nađe „toliko imbecilnosti, nedotupavnosti, prostote, primitivizma, varvarstva, hipokrizije, lošeg ukusa, sujete, rogobatnosti, bigoterije, neshvatanja, niskosti, zavisti, literarnog i ljudskog kriminala”. O čemu je ovde zapravo reč?
Nakon priprema u vidu članaka o estetskim problemima (videti tekst O umetnosti), Tolstoj odlučuje da je vreme da i sam kaže šta smatra pod pojmom „umetnost”. Najpre, to je pojednostavljeno, malo i pogrdno, ali najviše mehaničko shvatanje kreativnog čina u kojem sumira da „stotine hiljada od detinjstva posvećuju sav svoj život tome da nauče brzo vrteti nogama” misleći na ples ili da se pesnička veština ogleda u tome „da obrnu svaku frazu na razne načine i da nađu rimu za svaku reč”. Pošto je umetnika predstavio kao cirkusanta, vrlo brzo beži u socijalnu sferu, gde cela armija radnika funkcioniše kako bi svetu donela nešto što, po njegovom mišljenju, nikome ne treba: „Nemoguće je primoravati ljude da prinudno rade dok se prethodno ne reši pitanje je li doista umetnost tako dobra i važna stvar da iskupljuje to nasilje.” Tolstoj u jednom frizeru iza pozorišne kulise vidi žrtvu proizvodnog odnosa, i to je nemoguće izmeniti, sve dok umetnost ne postane jednako rasprostranjena i pristupačna: „I zato, ako je umetnost nešto značajno, duhovno bogatstvo neophodno za sve ljude kao religija (kao što vole da kažu poklonici umetnosti), ona treba da bude dostupna svim ljudima.”
U kratkim crtama prelazi preko istorije estetike, polazeći od Baumgartena, prelazeći preko Kanta, da bi Hegelovo učenje tumačio kao neodređeno i nejasno, u tesnoj vezi s Bogom. Staje na stranu Veronove teorije o ispoljavanju osećanja, „kombinacijom linija, oblika, boja ili povezanošću pokreta, zvukova ili reči, potčinjenih izvesnim ritmovima”, ali, izgleda, samo da bi je negativno odredio jer i pored uklanjanja maglovitih pojmova Veron ne stiže ili ne uspeva da definiše samu umetnost. Pa se zato sam Tolstoj na to odlučuje: „Stoga, da bi se tačno definisala umetnost, treba, pre svega, prestati na nju gledati kao na sredstvo za uživanje, već je treba posmatrati kao jedan od uslova za čovečji život.” Da uživa čovek može i uz karte, piće ili hranu, dok se umetnost mora orijentisati na izazivanje osećanja u čoveku i njegovog prenošenja na druge, odnosno: „Izazvati u sebi jednom doživljeno osećanje i, izazivajući ga u sebi, preneti ga na druge putem pokreta, linija, boja, zvukova, likova izraženih rečima; dati to osećanje tako da ga drugi dožive – to je zadatak umetnosti.”
Pokopavanje moderne
Definicija je popločana religijom, u direktnom razgraničenju dobrog i zlog od strane verskog faktora, uz ne tako sitnu napomenu da je nauka o estetici nakalemljena tvorevina čovekovog duha, koju zdušno prati i „izmišljeni značaj što ga pripisujemo umetnosti koja prenosi raznovrsna osećanja čim nam ta osećanja pružaju zadovoljstvo”. To je, mahom, suština Tolstojeve teorije.
Suština se preobražava u neposrednu relaciju sa savremenicima tek kad počne da piše o francuskim pesnicima. Njegov kritički sud tu pada u vodu, a u zaboravu bi vrlo verovatno našao spasa za svoj moralni lik, jer zaključak o Bodleru nažalost ostaje na tome da „on uzdiže do teorije grubi egoizam i zamenjuje moralnost neodređenim poput oblaka pojmom lepote”. Ne razumevši ideju koja stoji iza simbolizma i dekadence, uporno ponavlja kako su „osećanja koja autor prenosi i rđava i sasvim niska”, trpajući u isti koš i jednog Verlena, i jednog Vagnera, Lista, Bramsa, Štrausa, slikara Pisaroa, i mnoge druge, uzimajući, zdravo za gotovo, logikom primitivnog puka, da „umetnost društva u kome deluju ti pesnici nije ozbiljan, važan posao, značajan za život, već samo zabava”. Pokopavši tako čitavu modernu, bacivši je na đubrište istorije, da je izjedu lešinari radničke klase, svoju umetničku etiku dodatno unižava tezom da je „Puškin bio čovek više nego površna morala” i „da je sva njegova zasluga u tome što je pisao stihove o ljubavi, često veoma nepristojne”, previđajući, na primer, da je muzika jednog Betovena snažan oblik prelaznog perioda između klasicizma i romantizma, a ne „po sadržaju posvećena izražavanju osećanja dostupnih samo ljudima koji su negovali bolesnu razdražljivost svojih nerava koju izaziva ta veštačka i ograničena, komplikovana muzika”.
Udaljavanje od savremenog duha
Iako pokušava da u neku ruku ublaži svoje mišljenje time što kao pripadnik starije generacije ne može da razume usmerenja novih umetnika, pa i konstatacijom da će to što on govori biti „primljeno kao bezumni paradoks, koji može izazvati samo čuđenje”, nikakvo izvinjenje, međutim, ne može zaslužiti premda je ubeđen da je sve što čini novi naraštaj slabo, prolazno, i deformisano. Time što insistira na usklađivanju poezije ili slikarstva s hrišćanskim osećanjima, prožimanjem mantre „ljubi bližnjeg svog”, i nedvosmisleno igrajući na kartu neprosvećene mase koju će pokušavati da obrazuje na imanju u Jasnoj Poljani, samo se još više udaljava, verujemo i konačno, od savremenog duha što naročito u Zapadnoj Evropi najavljuje promenu društvenog mentaliteta.
Da i najveći mogu pogrešiti, potvrđuje i ova misao: „Isto tako je i u umetnosti: mnogo je lakše napisati poemu u stihovima s temom iz vremena Kleopatre, ili naslikati sliku Nerona koji spaljuje Rim, ili napisati simfoniju u duhu Bramsa i Riharda Štrausa, ili operu u Vagnerovom duhu, nego ispričati običan događaj bez ičeg suvišnog.”
Zašto je to tako, Tolstoj ne otkriva, ali jedno je sigurno – treba na vreme zaćutati.
