Decenijama je jedan od simbola naše prestonice, zdanje za ponos, u doba kad je građena (1969–1974) važila je za čudo arhitekture, jer se vinula „nebu pod oblake”. Najpre Palata „Beograd”, ali svima znana kao „Beograđanka”, zajedno sa svojim tvorcem, arhitektom Brankom Pešićem prošla je prilično trnovit put. Svega je tu bilo: osporavanja struke, uvreda, intriga, osam sudskih procesa i šest izgubljenih godina kad je uveliko moglo da se gradi, a nije.

O tom trnovitom putu arhitekta Pešić ostavio je svoja sećanja u koja smo, zahvaljujući njegovoj porodici, imali uvid i koja koristimo u ovoj priči.

Sve je počelo 1961. godine kada preduzeća „Metalservis” i „Elektrotehna” raspisuju konkurs za robne kuće u centru grada. Žiri odlučuje da prvu nagradu dobije rad pod šifrom „EM” iza koje se „krio”, brzo će se doznati, arhitekta Branko Pešić.

Priređena je izložba konkursnih radova, dok je maketa pobedničkog rada mesec dana mogla da se vidi u izlogu prodavnice „Elektrotehna” u Knez Mihailovoj ulici. Usledila je uobičajena procedura: investitor je zaključio ugovor s Ateljeom za arhitekturu i urbanizam „Srbija” za izradu projekta. Idejni projekat urađen je 1962. i na reviziji je prihvaćen u celosti. Ali, stigle su primedbe na statički projekat, i od tog trenutka kreću razne zakulisne igre i prepucavanja. Struka je osporavala struku, stiglo se najpre do policije, a potom i do suda.

Zaključani, dok se ne dogovore

„U međuvremenu sam uradio dva idejna i tri glavna projekta”, zapisao je Pešić.

Momo Kapor u „Ninu” piše tekst „Ne pucajte u arhitektu”, da bi se jednog trenutka celom problemu posvetio i tadašnji gradonačelnik Branko Pešić. Kako je, posle sudskih sporova, ostao jedan investitor, „Elektrotehna”, pridodaje mu se Gradsko stambeno preduzeće koje je imalo novca. Mudri gradonačelnik osmislio je novi potez: naredio je da predstavnike oba preduzeća zaključaju u jednoj od kancelarija Skupštine grada, da se donese dovoljno hrane i pića i da ih odatle ne puštaju dok se ne dogovore oko izgradnje nove palate. Mislite da je to potrajalo? Ne, dogovor je postignut istog dana!

Vinko Jamnik, direktor Gradskog stambenog preduzeća,  predlaže da zgrada bude još viša. Od urbanista stiže odgovor: podižite koliko hoćete, statika temelja može da izdrži i do 100 metara. Toliko je i urađeno, 100,23 metra, kolika je ekstremna visina kule.

„Politika” je donela vest pod naslovom „Počela izgradnja robne kuće sa 20 spratova”. Položen je kamen-temeljac, a u temelje je postavljena Povelja sledeće sadržine: „29. marta 1969. počela je izgradnja najveće robno-poslovne zgrade u Jugoslaviji, na uglu ulica Maršala Tita i Masarikove, po inicijativi predsednika grada Beograda Branka Pešića i Milorada Radivojevića, direktora ’Elektrotehne’ u penziji… Autor projekta je arhitekta Branko Pešić, profesor Beogradskog univerziteta. Objekat se realizuje u inženjeringu Instituta za građevinarstvo pri Građevinskom fakultetu i opšteg građevinskog preduzeća ’7. juli’.”

Milutin Dovijanić je izabran za glavnog nadzornog inženjera, zgrada je zauzela 40.016 kvadratnih metara bruto površine, u njoj su robna kuća, poslovni i kancelarijski prostor, restoran, klub, vidikovac, radio-stanica. Palatu je gradilo 80 preduzeća raznih delatnosti. Glavni arhitekta je 1973. godine uradio i projekat enterijera u kojem su mesto našla mnoga umetnička ostvarenja: skulpture, slike, zavese, skulpture... Palata je otvorena 21. aprila 1974. godine, a dan kasnije i robna kuća. Palatu je otvorio gradonačelnik Pešić, a pustio je u rad predsednik opštine Vračar Branislav Urošević. Svečanu vrpcu presekao je Dragoslav Marković, tadašnji predsednik Skupštine Srbije.

Moler i kukasti krst

Pre nego što je upriličeno slavlje, arhitekta Pešić se svakodnevno pekao na žeravici zbog mnogo posla, raznih situacija, dilema i problema. Najpre, oko naziva. Službeni naziv glasio je Palata „Beograd”. Predlagano je i „Partizanka”, „Sedam sekretara SKOJ-a”, „Brankova palata”.

„Smislio sam”, piše dalje u svojim sećanjima ovaj vrstan stručnjak, „da ponese ime ’Beograđanka’, ali sam znao da će, ako ja to kažem, biti previše diskusije, a ideja može i da propadne. Zato odem kod gradonačelnika i zamolim ga da on plasira to ime. Odmah je prihvatio, izneo u javnost i tako je i ostalo.”

Svakog dana je arhitekta bio na gradilištu, a u završnici je na sastanke redovno dolazio i gradonačelnik. Veoma simpatični Voja Crnjanski postavljen je da bude neka vrsta kontrole i pomoći. Jedne večeri u stanu glavnog arhitekte zvoni telefon.

„Voja ovde”, kaže odsečnim glasom. „Imamo problem političke prirode. Dođi odmah!”

„Odjurim na gradilište i pitam u čemu je problem? Objasne mi da je neki moler primetio kako svetiljke, koje sam izabrao, podsećaju na Hitlerov kukasti krst”, prisećao se i te situacije. Bilo je smešno, ali Voja ne odustaje:
„Ako je to danas video moler, sutra će zapaziti i ostali. Nego, rešite to kako znate i umete.”

I, rešio je arhitekta. Skinute su sve kapice sa sijalica i ugraviran još jedan „potez”. Naravno da to nije ličilo ni na šta, ali je bilo važno da je problem otklonjen. Radovi se privode kraju, gužva, sve vrvi od majstora, kad opet zove Voja:

„Šta će Vam, Branko, ti stihovi Miloša Crnjanskog iz ’Lamenta nad Beogradom’ pa još u ulaznom holu, na bakarnoj ploči? Bolje da to što pre uklonite.”

Srećom, baš sledećeg dana književnik je dobio neku prestižnu nagradu i ploča je ostala. Sretne se, jednom prilikom, i s Duškom Radovićem. Umesto pozdrava, legendarni novinar obratio mu se u svom stilu: „A, vi opet u vašu vikendicu?”

Upamtio je i jedan od poziva gradonačelnika. Još „s nogu” ga je pitao: „Možemo li negde da smestimo radio-stanicu Studio B? Ekipa radi u zgradi ’Borbe’ u lošim uslovima.” U trenu mu se „upalila lampica”: biće na vrhu palate.

OBLAKODER U ČOKOLADI

U sećanjima arhitekte pročitali smo i ovaj zapis: „Pristignem u palatu i zateknem žustru raspravu između službenika obezbeđenja i nekog foto-reportera koji je snimao zgradu. Intervenišem i saznam da je reč o Ivi Eteroviću iz zagrebačkog ’Vjesnika’. Izvinim mu se, a on je tog dana, a možda i nešto kasnije, načinio jednu od najlepših slika palate. Objavio ju je u svom matičnom listu pod naslovom ’Oblakoder u čokoladi’. Vrlo brzo smo postali dobri prijatelji.”

FONTANA „VRELO ŽIVOTA”

Zabeležio je Pešić i kako je urađena fontana „Vrelo života”: „Ideja je potekla od novinara Đoke Vještice i Vlade Bunjca. Ja sam arhitektonski oplemenio pijacetu ispred palate, a vajar Miodrag Gile Gojković je dao ideju za fontanu, posvećenu žrtvama bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine.”