„Београђанка” је имала два кума
Док 1969. није почела изградња једног од симбола наше метрополе, главни пројектант, архитекта Бранко Пешић доживео је разна оспоравања, увреде, интриге и осам судских спорова, а онда је све пресекао његов имењак, градоначелник Београда
Деценијама је један од симбола наше престонице, здање за понос, у доба кад је грађена (1969–1974) важила је за чудо архитектуре, јер се винула „небу под облаке”. Најпре Палата „Београд”, али свима знана као „Београђанка”, заједно са својим творцем, архитектом Бранком Пешићем прошла је прилично трновит пут. Свега је ту било: оспоравања струке, увреда, интрига, осам судских процеса и шест изгубљених година кад је увелико могло да се гради, а није.
О том трновитом путу архитекта Пешић оставио је своја сећања у која смо, захваљујући његовој породици, имали увид и која користимо у овој причи.
Све је почело 1961. године када предузећа „Металсервис” и „Електротехна” расписују конкурс за робне куће у центру града. Жири одлучује да прву награду добије рад под шифром „ЕМ” иза које се „крио”, брзо ће се дознати, архитекта Бранко Пешић.
Приређена је изложба конкурсних радова, док је макета победничког рада месец дана могла да се види у излогу продавнице „Електротехна” у Кнез Михаиловој улици. Уследила је уобичајена процедура: инвеститор је закључио уговор с Атељеом за архитектуру и урбанизам „Србија” за израду пројекта. Идејни пројекат урађен је 1962. и на ревизији је прихваћен у целости. Али, стигле су примедбе на статички пројекат, и од тог тренутка крећу разне закулисне игре и препуцавања. Струка је оспоравала струку, стигло се најпре до полиције, а потом и до суда.
Закључани, док се не договоре
„У међувремену сам урадио два идејна и три главна пројекта”, записао је Пешић.
Момо Капор у „Нину” пише текст „Не пуцајте у архитекту”, да би се једног тренутка целом проблему посветио и тадашњи градоначелник Бранко Пешић. Како је, после судских спорова, остао један инвеститор, „Електротехна”, придодаје му се Градско стамбено предузеће које је имало новца. Мудри градоначелник осмислио је нови потез: наредио је да представнике оба предузећа закључају у једној од канцеларија Скупштине града, да се донесе довољно хране и пића и да их одатле не пуштају док се не договоре око изградње нове палате. Мислите да је то потрајало? Не, договор је постигнут истог дана!
Винко Јамник, директор Градског стамбеног предузећа, предлаже да зграда буде још виша. Од урбаниста стиже одговор: подижите колико хоћете, статика темеља може да издржи и до 100 метара. Толико је и урађено, 100,23 метра, колика је екстремна висина куле.
„Политика” је донела вест под насловом „Почела изградња робне куће са 20 спратова”. Положен је камен-темељац, а у темеље је постављена Повеља следеће садржине: „29. марта 1969. почела је изградња највеће робно-пословне зграде у Југославији, на углу улица Маршала Тита и Масарикове, по иницијативи председника града Београда Бранка Пешића и Милорада Радивојевића, директора ’Електротехне’ у пензији… Аутор пројекта је архитекта Бранко Пешић, професор Београдског универзитета. Објекат се реализује у инжењерингу Института за грађевинарство при Грађевинском факултету и општег грађевинског предузећа ’7. јули’.”
Милутин Довијанић је изабран за главног надзорног инжењера, зграда је заузела 40.016 квадратних метара бруто површине, у њој су робна кућа, пословни и канцеларијски простор, ресторан, клуб, видиковац, радио-станица. Палату је градило 80 предузећа разних делатности. Главни архитекта је 1973. године урадио и пројекат ентеријера у којем су место нашла многа уметничка остварења: скулптуре, слике, завесе, скулптуре... Палата је отворена 21. априла 1974. године, а дан касније и робна кућа. Палату је отворио градоначелник Пешић, а пустио је у рад председник општине Врачар Бранислав Урошевић. Свечану врпцу пресекао је Драгослав Марковић, тадашњи председник Скупштине Србије.
Молер и кукасти крст
Пре него што је уприличено славље, архитекта Пешић се свакодневно пекао на жеравици због много посла, разних ситуација, дилема и проблема. Најпре, око назива. Службени назив гласио је Палата „Београд”. Предлагано је и „Партизанка”, „Седам секретара СКОЈ-а”, „Бранкова палата”.
„Смислио сам”, пише даље у својим сећањима овај врстан стручњак, „да понесе име ’Београђанка’, али сам знао да ће, ако ја то кажем, бити превише дискусије, а идеја може и да пропадне. Зато одем код градоначелника и замолим га да он пласира то име. Одмах је прихватио, изнео у јавност и тако је и остало.”
Сваког дана је архитекта био на градилишту, а у завршници је на састанке редовно долазио и градоначелник. Веома симпатични Воја Црњански постављен је да буде нека врста контроле и помоћи. Једне вечери у стану главног архитекте звони телефон.
„Воја овде”, каже одсечним гласом. „Имамо проблем политичке природе. Дођи одмах!”
„Одјурим на градилиште и питам у чему је проблем? Објасне ми да је неки молер приметио како светиљке, које сам изабрао, подсећају на Хитлеров кукасти крст”, присећао се и те ситуације. Било је смешно, али Воја не одустаје:
„Ако је то данас видео молер, сутра ће запазити и остали. Него, решите то како знате и умете.”
И, решио је архитекта. Скинуте су све капице са сијалица и угравиран још један „потез”. Наравно да то није личило ни на шта, али је било важно да је проблем отклоњен. Радови се приводе крају, гужва, све врви од мајстора, кад опет зове Воја:
„Шта ће Вам, Бранко, ти стихови Милоша Црњанског из ’Ламента над Београдом’ па још у улазном холу, на бакарној плочи? Боље да то што пре уклоните.”
Срећом, баш следећег дана књижевник је добио неку престижну награду и плоча је остала. Сретне се, једном приликом, и с Душком Радовићем. Уместо поздрава, легендарни новинар обратио му се у свом стилу: „А, ви опет у вашу викендицу?”
Упамтио је и један од позива градоначелника. Још „с ногу” га је питао: „Можемо ли негде да сместимо радио-станицу Студио Б? Екипа ради у згради ’Борбе’ у лошим условима.” У трену му се „упалила лампица”: биће на врху палате.
ОБЛАКОДЕР У ЧОКОЛАДИ
У сећањима архитекте прочитали смо и овај запис: „Пристигнем у палату и затекнем жустру расправу између службеника обезбеђења и неког фото-репортера који је снимао зграду. Интервенишем и сазнам да је реч о Иви Етеровићу из загребачког ’Вјесника’. Извиним му се, а он је тог дана, а можда и нешто касније, начинио једну од најлепших слика палате. Објавио ју је у свом матичном листу под насловом ’Облакодер у чоколади’. Врло брзо смо постали добри пријатељи.”
ФОНТАНА „ВРЕЛО ЖИВОТА”
Забележио је Пешић и како је урађена фонтана „Врело живота”: „Идеја је потекла од новинара Ђоке Вјештице и Владе Буњца. Ја сам архитектонски оплеменио пијацету испред палате, а вајар Миодраг Гиле Гојковић је дао идеју за фонтану, посвећену жртвама бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године.”
