Nestašna deca
Pojam bratstvo i jedinstvo u ovom vremenu smatra se gorim od žestoke psovke ili kletve. Zašto je to tako znaju rušitelji
Opšte je poznat nalet pobednika, 1945. godine, na Beograd. Ali i temeljno zauzimanje dedinjskih vila. Revolucija je uspostavila svoje odnose i prioritete. Jedan je bio oličen u paroli bratstvo i jedinstvo. Ona se rodila iz dramatične potrebe da zaraćeni narodi Jugoslavije zajedno pobede u ratu, uspostave mir i krenu u prosperitet. I to baš kroz zbližavanje, solidarnost i osećaj pripadnosti nečemu što je značajno veće i važnije od nacije i, svakako, nečemu što je plemenitije od pukog šovinizma i međusobne mržnje. Koncept jugoslovenskog bratstva i jedinstva proizašao je iz doktrine internacionalizma koja je, prethodnih 100 godina, bila jedna od glavnih odrednica radničkog i komunističkog pokreta. Oličena u onoj čuvenoj Proleteri svih zemalja – ujedinite se.
Kako je bratstvo i jedinstvo funkcionisalo u Jugoslaviji šezdesetih godina može se videti upravo na primeru Dedinja. Čak se može videti na primeru pet ulica koje su ključne u topografiji tog naselja. Ukoso, preko puta Partizanovog stadiona, počinje slepa ulica koja se zove Čakorska. Na samom početku ulice živeo je Lazar Mojsov, makedonski revolucionar, diplomata i političar. Imao je dve ćerke. Malo dalje uz ulicu, koja se sve oštrije uspinje prema svom slepom kraju, živeo je Krsto Popivoda, crnogorski revolucionar i legendarni junak. Imao je sina i ćerku. Odmah, preko puta, živeo je hrvatski revolucionar Slavko Komar. Imao je dve ćerke. Od kraja slepe Čakorske ulice vodila je uska, popločana, pešačka staza. Išla je uzbrdo, do slepog kraja druge, Lackovićeve ulice. Sa staze, strmim stepenicama, dolazilo se do kuće u kojoj je živeo Veljko Vlahović, crnogorski revolucionar, španski borac, pokretač radija Slobodna Jugoslavija. Imao je dva sina. Dalje uzbrdo, s jedne strane prolazilo se tik uz ogradu imanja koje je pripadalo princu Đorđu Karađorđeviću, nesuđenom kralju, ali tada, 1966. godine, penzioneru koji je gurao svoju 78. godinu. S druge strane staze protezala se ograda imanja na kome je živeo Marin Cetinić, dalmatinski revolucionar, s Korčule. Imao je sina i ćerku. U Lackovićevoj, na 50 metara udaljenosti od princa Đorđa, živeo je Žarko Broz, sin Josipa Broza. Major Crvene armije, borac koji je u odbrani Moskve ostao bez desne ruke. Majka mu je bila Ruskinja. Imao je tri braka i četvoro dece. Malo dalje, prema čuvenoj Užičkoj ulici, živeo je Radisav Raja Nedeljković, revolucionar iz Kragujevca, partizanski komandant i srpski političar. Imao je dva sina i ćerku. Preko puta Nedeljkovića živela je udovica Moše Pijade, legendarnog revolucionara jevrejske nacionalnosti, utemeljivača nove Jugoslavije. Lepa Pijade imala je ćerku i dva unuka.
Lackovićevom se izbijalo na Užičku ulicu, gde se, samo 200 metara od tog mesta, nalazila kuća bosanskog revolucionara Avda Huma. Imao je dva sina i ćerku. Kada bi se prekoračila Užička, s druge strane započinjala je Ulica Branka Đonovića, koja se, u blagom padu, spuštala do Tolstojeve ulice. Na uglu Užičke i Branka Đonovića živeo je Jovan Veselinov Žarko, vojvođanski revolucionar i visoki srpski rukovodilac. Imao je sina i ćerku. Odmah do njega, niz Branka Đonovića, u raskošnoj predratnoj vili koja je pripadala njegovoj porodici živeo je rođeni Beograđanin, Milan Miša Šahović, jedan od naših najvećih stručnjaka za međunarodno pravo. Imao je dva sina. Odmah do njega živeo je Radovan Grković, partizan i komunista iz Gornjeg Milanovca koji je, već u to vreme, od Milanovca stvorio privredno čudo. Imao je sina i ćerku. Do njega je živeo Dobrica Ćosić, u ratu zvani Gedža, književnik i partijski ideolog koga, kako se to kaže, ne treba posebno predstavljati. Imao je jednu ćerku. Na kraju te kratke Đonovićeve ulice, na raskrsnici s Tolstojevom ulicom, živeo je Aleš Bebler, slovenački revolucionar, španski borac, sjajni diplomata i jedan od najranijih boraca za očuvanje prirodne sredine. Imao je dve ćerke i sina.
E, Srbadijo, dokle bre
Sa svom tom do sada pomenutom decom išao sam u osnovnu školu koja se zvala „France Prešern”. Naravno da se na dan škole uvek recitovala Prešernova poezija, na slovenačkom, i pevale slovenačke pesme. Ono – Moj očka ’ma konjička dva. Oba sta lepa šimeljna. Cing cingel, cing cangel, cing cingel, cing cong, veselo je srce moje. Ali i makedonske, vojvođanske, slavonske, dalmatinske, srpske, bosanske. Tako je bilo i sa lektirom. Sve te kulture doživljavali smo, najprirodnije – kao svoje, zajedničke. Na ekskurzije išlo se vozom na Ohrid, na Bled, u Pećku patrijaršiju, Opatiju. S Rajkom Popivodom i Angelinom Nedeljković od prvog dana škole išao sam u isti razred. A sa svima ostalima družio se u klikerima, fudbalu na male golove, jurišanju na prve trešnje, odlaženju u letnji bioskop na stadionu, igranju između dve vetre. Kod Rajka, koji je danas naš istaknuti vajar i sjajan umetnik, skupljali smo se da igramo pingpong. Uključujući i varijantu koja se zvala vola oko stola. I tu, u strmoj Čakorskoj ulici, svi smo jedva čekali da naiđe jedan stari čovek sa francuskim kačketom na glavi koji, brzim hodom, grabi uzbrdo i razgovara sam sa sobom. Ali zastao bi, uvek, da nam se obrati uz neku šaljivu ili mudru misao. Često je ponavljao: „Deco moja, samo da izbrojite do 78 pa da se umorite. A ja sam nakupio toliko godina.” I onda je neumorno grabio uz pešačku stazu i svu prljavštinu, bačene novine, kutije od cigareta, kese, dohvatao sa zemlje i prebacivao ih u svoje dvorište. Usput je mrmljao, ljut: „E, Srbadijo, Srbadijo, dokle bre!” U poznim godinama oženio je Radmilu. Živeli su u suterenu njihove vile, a vilu iznajmljivali stranim diplomatama. Trebalo je finansirati Radmilinu strast za kartanjem i kockanjem. Partnerke su joj bile Margita Predić, slikarka i ćerka Branislava Nušića, i dve-tri predratne dame. Ponekad bi Đorđe, usred njihovog višednevnog kartanja, uletao u sobu i ljutito kupio sav novac koji se nalazio na kartaškom stolu. Mi, klinci, često smo, prolazeći pored njihove kuće, u suterenu viđali čkiljavo svetlo i dve figure kako se beskrajno raspravljaju.
Bili smo dobra deca. Velika većina. Voleli smo svaku vrstu radovanja i znali smo da priredimo baš lude zabave. Ali bilo je i nestašnih pa i obesnih. Frojd je imao za to objašnjenja, ali njihovi roditelji se nisu obraćali Frojdu. Lek je bio – po kratkom postupku u SSSR, u specijalnu školu. Najmanje četiri godine. A onda, po povratku u SFRJ – na službu u SUP. To je bio metod novog poretka. Kroz šapat i u tajnosti saznavali smo da je naš omiljeni komšija Đorđe u mladosti bio baš nestašno dete. I to ga nije napuštalo kroz sva iskušenja odrastanja i monarhističkih obaveza. Doduše i on je vojne škole učio u carskoj Rusiji, sve do 1903, kada je na srpski presto došao njegov otac kralj Petar. Išao je iz skandala u skandal, u naletu besa ubio je svog poslužitelja, morao da abdicira, bio junak u balkanskim i Velikom ratu, štampao opozicione novine, kritikovao svog brata Aleksandra i premijera Pašića. Brat ga je strpao u ludnicu gde je odležao celih 15 godina. Oslobodili su ga Nemci, kada su okupirali Srbiju. Odbio je Hitlerovu ponudu da vlada Srbijom. Nije pobegao u inostranstvo. Dočekao je oslobođenje osiromašen, ali ponosan. Tito mu je ponudio da živi u kompleksu Belog dvora. Đorđe se zahvalio. Nama je ovako rekao. „Otišao sam u Beli dvor na njegov poziv. Dočekuje me sa – dobro došli, Vaše visočanstvo. A ja njemu – bolje vas našao, druže maršale.” Mi smo ga upoznali kada je iz njega izbijao samo trag neukrotive energije koja mu je složila tako dramatičan život. Ali, do kraja, iz njega je sijao nestašni sin velikog oca.
Iz skandala u skandal
I Žarko Broz je bio nestašno dete. Do te mere da ga je majka Pelagija, po povratku iz Kraljevine Jugoslavije u Moskvu, strpala u specijalni internat za napuštenu decu. Kada je, posle rata, došao u Beograd, s prvom ženom, Ruskinjom, nije mogao da živi mirno. Noćni izlasci, bančenja, sukobi s pijancima, bes, strogost prema svojoj deci, nesporazumi s Titom. Do kraja života. Naravno, iz naše generacije izrodilo se nekoliko svetskih mangupa i nestašnih dama, ali siguran sam da niko od nas ne zaboravlja taj momenat u našim, sada već dugim životima, koji je življen slobodno i bratski. Možda će se ova mala dedinjska skaska nekome učiniti kao prazan lament nad jednim davno prošlim vremenom u kome su deca crvene buržoazije živela bez straha i strepnje. Bar u tom, mladalačkom, uzrastu. Kontrarevolucija, krajem prošlog veka, krenula je nasilnim rušenjem ideje, ali i prakse bratstva i jedinstva. Ta sila bila je toliko jaka da se pojam bratstvo i jedinstvo, u ovom vremenu, smatra gorim od žestoke psovke ili kletve. Zašto je to tako znaju rušitelji. Ali mučan period koji svi živimo danas, posle pobede kontrarevolucije, ni deci nove buržoazije ne dozvoljava pravu slobodu i bezbrižnosti. A dobre, ali i mnogo nestašne dece i danas ima. Dakle, još jedno veliko osvajanje slobode predstoji. Protiv ogromne količine prljavštine, korupcije, primitivizma, bahatosti. Što bi rekao komšija, princ Đorđe – „Eh, Srbadijo, Srbadijo, dokle bre.”
